Martin Skorseze poznat je po gomili vrhunskih filmova poput ‘Razjarenog bika‘ i ‘Ubice cvetnog meseca‘, nategnutom odnosu s Američkom filmskom akademijom i vulkanskoj naravi - o čemu progovara u novoj dokumentarnoj seriji
Vulkanski temperament, oštro oko i činjenica da ne mora da potpiše projekat kako bismo znali da ga je on režirao zbog jedinstvenog, autorskog pečata, sažet je opis Martina Skorsezea, jednog od najvećih živućih filmskih reditelja. Legendarni reditelj koji će 17. decembra, sa suprugom Helen Šermerhorn Moris - književnicom koja se dugo bori s Parkinsonovom bolešću - i njihovom ćerkom Frančeskom proslaviti 83. rođendan, ne krije da, iako ovenčan lovorikama kojima ga poslednjih godina obasipaju, ima tešku narav. Lakoća uklapanja među ljude nikad nije bila njegova jača strana: jednom je zbog pritiska studija da preradi svoj film hteo da nabavi pištolj i da napravi dar-mar među šefovima, od čega ga je, srećom, odgovorio Stiven Spilberg. Bio je ovisnik od kokaina i umalo umro zbog predoziranja, a u mladosti je neko vreme pokušavao da postane sveštenik. Treba reći i to da se celi život boji da leti avionom pa putuje samo kad nema drugo rešenje.
Ima jednog Oskara i 21 nominaciju (13 je za najboljeg reditelja, a preostale su za kategorije scenarija i dokumentarca), a jedan od najdražih komplimenata u karijeri dao mu je jedan od njegova dva idola, Akira Kurosava (drugi je Stenli Kjubrik). Japanski redatilj ponudio mu je 1990. ulogu Vinsenta van Goga u filmu "Snovi": Skorseze ju je oberučke prihvatio, bio je oduševljen. Ali, pravu riznicu detalja o njegovom stvaralaštvu otkriva petodelna dokumentarna serija "Gospodin Scorsese" Rebeke Miler, američke reditrljke, scenaristkinje i spisateljice, ćerke dramaturga Artura Milera, koja se od 17. oktobra prikazuje na Apple TV-u. Supruga je jednog od Skorsezeovih omiljenih glumaca Danijela Dej-Luisa, što joj je otvorilo vrata do sada neviđenom redteljevom privatnom arhivu.
O Martiju, kako ga njemu bliski filmaši nazivaju, pričaju prijatelji Robert De Niro i Leonardo Dikaprio, suprug Rebeke Miler, kao i Stiven Spilberg, Džodi Foster, Pol Šrader, Margo Robi, Mic Džeger kao i rediteljeva bliska saradnica, montažerka gotovo svih njegovih filmova, trostruka dobitnica Oskara, Telma Šunmaker. Puno otkriva on sam jer ga je rediteljka saterala u ćošak: jedini način da je se reši bio je da joj odgovori na sva pitanja. To je učinio, ali na svoj način: više puta je istakao to da je veći deo od preko pet decenija duge karijere proveo marginalizovan. "Uvek sam bio autsajder. Želio sam da pripadam, ali to nikad nisam uspeo u klasičnom smislu, jednostavno nisam. Naučiš da prihvatiš da je u redu biti autsajder", rekao je.
Premalo žena
Poznat je, naime, po tome što se ne ubraja među "klasične" holivudske reditelje, a njegov odnos s Američkom filmskom akademijom i danas je zategnut. Otvoreno ih prezire, a oni mu uzvraćaju na svoj način. Kada je 2007. dobio jedinog Oskara u toliko željenoj kategoriji najboljeg reditelja za film "Pokojni", prezentere, glumce Hale Beri i Toma Kruza koji su ga oduševljeno dočekali na pozornici, zamolio je da još jednom dobro pogledaju u koverat - ciljajući na to da su mu članovi Akademije prestižno priznanje dali greškom.
"Šta je potrebno da bi potao reditelj u Holivudu? Čak se i danas pitam šta je potrebno da bi postao holivudski profesionalac ili čak umetnik. Kako preživeti stalno natezanje između ličnog izražavanja i komercijalnih imperativa? Koja je cena koju plaćate za rad u Holivudu? Završite li s podvojenom ličnošću? Snimate li jedan film za njih, a jedan za sebe?", jednom je izjavio reditelj bezvremenskih dela "Taksista", "Razjareni bik", "Dobri momci", "Kasino", "Doba nevinosti", "Hugo", "Vuk s Vol Strita", "Irac", "U sitne sate", "Avijator", "Ubice cvetnog meseca" i dokumentaraca "Poslednji valcer". Režirao je i dokumentarac o "The Rolling Stones" bendu "Shine a Light": prikazuje nastup legendarnog benda u njujorškom pozorištu "Beacon" u jesen 2006. godine, a svetska premijera bila mu je na otvoranju 58. Berlinale-a dve godine kasnije.
"Marti je napravio neverovatan posao i učinio da izgledamo sjajno... Sve je u montaži i rezovima. To je filmski stvaratelj, a ne tip koji samo snima bend na pozornici... Nije ‘Kasablanka‘, ali je sjajno. Nismo ispali egomanijaci", rekao je ranije bubnjar benda Čarli Vots, koji je preminuo 2021., zato o saradnji sa Skorsezeom u seriji u superlativima govori Mik Džeger.
Ipak, među sagovornicima u dokumentarnoj seriji "Gospodin Scorsese" - nedostaju žene. Ima ih, ali nedovoljno. O čemu se radi, objasnila je Nikol Kidman 2024., u razgovoru za Veniti Fer. Rekla je da je oduvek želela da radi sa Skorsezeom - uz uslov da snimi film sa ženama i o ženama. Među damama koje pričaju o saradnji s njim nema ni Meril Strip.
"Volela bih da Martin Skorszse s vremena na vreme pokaže interes za ženske likove, ali ne znam hoću li toliko dugo živeti", rekla je 2011. godine. Kritika je na mestu. Autor jednog od najlepših ljubavnih filmova "Doba nevinosti" s Danijel Dej-Luisom i Mišel Fajfer, nije pokazivao preterani interes za filmove s više jakih ženskih uloga. Doduše, u dugometražnom prvencu iz 1967. "Ko to kuca na moja vrata" Skorsezeov junak JR (igra ga Harvi Kajtel) svedok je silovanja svoje devojke (glumi je Zina Betun) i reaguje kukavički, tako da je ostavi, zbog čega se kasnije kaje. Martin Skorseze snimio je i film "Opasna devojka" čiju glavnu žensku ulogu igra Barbara Herši i predivan film "Alis više ne stanuje ovdje": glavna glumica Elen Brstin dobila je 1975. Oskara za naslovnu ulogu, ali utisak je da je po ženskom pitanju u sedmoj umetnosti mogao da napravi više. Zašto nije?
To bi se moglo objasniti njegovim odrastanjem sa starijim bratom Frenkom i roditeljima u njujorškoj četvrti Kvins. Bili su katolička porodica koja se početkom 50-ih preselila u Malu Italiju na Menhetnu (u čijim su se uskim ulicama mirisi paradajza i bosiljka mešali s bukom automobila i glasovima komšija). Imali su običaj da sede predveče ispred svojih zgrada, da se druže, uživaju u retkim trenucima dokolice i glasno komentarišući šta se događa u kraju. Deca su se bučno igrala napolju, a Martin Skorseze sve je to posmastrao s prozora iznajmljenog stana svojih roditelja.
Bekstvo u bioskop
Zbog teške astme nije mogao da trči sa vršnjacima i da ima simpatiju, pa je sate provodio uz prozor. Njegovi roditelji, Ketrin i Čarls Skorseze, bili su glumci. Kako bi prehranili porodicu, majka je uglavnom radila kao krojačica, a otac je radio u peglaonici. Porodica je poreklom bila iz gradića Polici Dženerose na Siciliji, bili su migranti druge generacije čije su izvorno prezime Skorzzese američki birokrati pogrešno napisali kao Scorsese, pa je tako i ostalo.
Budući da nije mogao na igralište, mali Skorseze bežao je u klimatizovane bioskopsle dvorane: u tami bioskopa disao je slobodno. Bilo mu je tek jedanaest godina kad je osmislio prvi film "Večni grad", epsku priču o Rimskom Carstvu: postojao je samo u njegovoj glavi, ali je celi film video jasno kao da je stvaran. S druge strane, od malena je osećao snažan duhovni poziv: kada je 1960. maturirao u muškoj srednjoj školi Kardinal Hajs u Bronksu, pohađao je pripremni seminar za sveštenika. Predomislio se nakon prve godine i upisao se na Vošington Skvet koledžu Square pri njujorškom univerzitetu gde je 1964. stekao diplomu prvostupnika engleskog jezika i filmske režije. Potom je magistrirao filmsku umetnost i honorarno radio sve što je stigao - od montiranja dokumentaraca do asistiranja rediteljima na televiziji - ne bi li skupio dovoljno novca za snimanje prvog, niskobudžetnog dugometražnog filma "Ko to kuca na moja vrata" iz 1967. Bio je to stilski nemušt projekat s temom muške krivice i nesigurnosti. Pa ipak, privukao je pažnju američkog reditelja i producenta Rodžera Kormana poznatog po niskobudžetnim B i C filmovima s puno nasilja, akcionih scena i seksa: 1972. angažovao ga je da režira film "Boxcar Bertha" o razbojnici s američkog Juga. Usledile su znatno bolje "Zle ulice" koje su lansirale karijeru Harvija Kajtela i u kojima je Skorseze pokazao obrise prepoznatljivog stila: opskurne, mračne ulice Njujorka, mačo frajeri u glavnim ulogama i nasilje kroz koje se provlači nit krivice i iskupljenja. Prelomni trenuci u njegovoj karijeri bili su 70-ih, kada se povezao s rediteljima u usponu - Brajanom De Palmom, Fransisom Fordom Kopolom, Džordžom Lukasom i Stivenom Spilbergom, glumcima Harvijem Kajtelom i Robertom De Nirom - od kojih će mu mnogi postati najbolji prijatelji.
Šta više, Spilberg i De Niro su ga spasili. Kad je "pukao" zbog pritiska producenata da iz svog sledećeg filma, "Taksista" iz 1976., nasilje i krv smanji na minimum jer je film dobio oznaku X (filmovi namenjeni isključivo odraslima), a trebao je da ima najmanje oznaku R da sme u bioskope, smirio ga je reditelj "Ajlkule".
"Tada sam izgubio kontrolu. U svojoj fantaziji, ušao bih, saznao gde je gruba montaža, razbio prozore i odneo film", kaže Skorseze u dokumentarnoj seriji Rebeke Miler. U filmu se, u ulozi 12-godišnje prostitutke Iris koju usamljeni, neprilagođeni taksista Travis Bikl (ulogu maestralno tumači Robert De Niro), želi spasiti iz kandži makroa, pojavljuje Džodi Foster.
- Bili su malo uplašeni, posebno Skorseze, koji se kihotao svaki put kad bi razgovarao sa mnom. De Niro je morao preuzeti stvar u svoje ruke - prisetila se glumica snimanja, dodajući da je Skorseze, bez obzira na to, bio vrlo zaštitnički nastrojen prema njoj. Projekat je na kraju dobio željenu oznaku i pušten je u bioskope jer je specijalnim efektima uklonjen višak (lažne) krvi u najnezgodnijim scenama.
Protesti zbog filma
Danas je teško poverovati, ali njegov sledeći film, mjuzikl "New York, New York" s Lajzom Mineli i Robertom De Nirom, na početku je doživeo neuspeh. Imao je u to doba visok budžet, oko 14 miliona dolara, a na blagajnama zaradio je tek nešto više od 13 miliona. Publika je očekivala još jednog "Taksistu" pa je ostala zbunjena. To ga je odvelo u depresiju, ali i u zavisnost od kokaina kojeg je na tom setu bilo napretek.
Nakon što je završio u bolnici s unutrašnjim krvarenjem zbog predoziranja, De Niro ga je posetio u bolnici. "Pogledao me i rekao: "Šta, dođavola, želiš da uradiš? Želiš li ovako da umreš?", ispričao je u dokumentarnoj seriji. Tada ga je nagovorio da snimi film koji je ranije forsirao, a Skorseze ga uporno odbijao, "Razjarenog bika" prema knjizi bivšeg boksera Džejka La Mote. Ostalo je legenda: 1981. je prvi put nominovan za Oskara, za taj film. Među njegovim na početku neshvaćenim delima - neuspehe je doživljavao jako lično - nalazi se "Kundun" o životu 14. Dalaj Lame, u kojem Skorseze istražuje tibetansku kulturu i duhovnost. S budžetom od oko 28 miliona dolara, zaradio je 1997. oko 21 na blagajnama širom sveta, od čega samo pet do šest milliona u SAD-u. Dok su neki hvalili njegov vizualni stil i duhovnu dubinu, drugi su ga smatrali previše apstraktnim i politički osetljivim, posebno zbog kineskih pritisaka: nije im se svideo rediteljev prikaz kineske okupacije Tibeta. Najveći problem doživeo je s filmom "Poslednje Isusovo iskušenje" iz 1988., snimljenom po romanu Nikosa Kazantzakisa. Iako je širom sveta zaradio oko 33,8 miliona dolara na budžet od sedam miliona, bio je kontroverzan zbog interpretacije života Isusa Hrista. Mnogi su ga smatrali blasfemičnim, što je izazvalo proteste i bojkote. Uprkos tome, film je dobio i pozitivne kritike. Kasnije su usledile uspešnice "Boja novca", "Dobri momci", "Kasino", "Bande Njujorka" (kojim je počela rediteljeva dugogodišnja saradnja sa Leonardom Dikaprijem), "The Aviator", "Shutter Island"...
Danas je ikona, četvorostruki dobitnik nagrade BAFTA, trostruki dobitnik Emija, ima tri Zlatna globusa i nagradu Američkog filmskog instituta za životno delo. To je tek mali deo nagrada filmaša koji ni danas ne misli da je velika faca.
Kad su ga novinari pitali priprema li nešto novo o Njujorku, rekao je: "Ako nastavim da snimam filmove o Njujorku, verovatno će se radnja odvijati u prošlosti. O "novom" Njujorku ne znam puno. Nije da sam protiv savremenog filma. Otvoren sam za njega, ali nove boje grada, novi Tajms Skver, smatram pomalo šokantnim. Pretpostavljam da sam zaglavio u vremenskoj kapsuli i". Njegov privatni život jednako je buran. Ne zato što je važio za velikog zavodnika - premda se četiri puta razveo, imao dve duže veze, a sada je u petom braku - već zato što s njim nije bilo lako izlaziti na kraj zbog čestih promena raspoloženja, povlačenja u sebe, nakon čega bi usledili ispadi ljutnje. Smatralo se da se "skinuo" s kokaina, ali da li zaista bilo tako, znaju njegove bivše. "Problem je u tome što uživate u grehu", rekao je u dokumentarnoj seriji.
Svetac i grešnik
Prvu suprugu Larejn Mari Brenan upoznao je dok je studirao. Venčali su se iste godine, 1965., kad su dobili ćerku Ketrin Skorseze. Nikad nije rekao ko je 1971. odlučio da okonča brak. Kako tada baš nije bio poznat, mediji razvod gotovo da nisu ni primetili. Treba reći i to da je njegova starija ćerla danas glumica kojoj je dao uloge u filmovima "Kasino" i "Doba nevinosti". Sledi brak sa Džulijom Kameron, njujorškom umetnicom i autorkom knjige "The Artist‘s Way": zaljubio se u nju sredinom 70-ih nakon što su ih upoznali zajednički prijatelji u njujorškim umetničkim krugovima. Venčali su se 1976., kad su i dobili ćerku Domeniku Kameron-Skorseze - i ona se danas bavi filmom. Par se brzinski razveo godinu kasnije: oboje snažnih karaktera, zaključili su da im treba slobodan život posvećen umetnosti, bez bračnih nesuglasica. Poslije Džulije imao je vezu s producentkinjom Paramount studija, Don Stil, i glumicom Ileanom Daglas, a onda je 1979., na zabavi u Los Anđelesu koju je organizovao producent Džonatan Dem, upoznao Izabelu Roselini, modela i glumicu u usponu. Ćerka Ingrid Bergman i Roberta Roselinija fascinirala ga je na prvu, u njoj je prepoznao ravnopravnu partnerku koja će ga pratiti kojem se god filmskom projektu posvetio. Međutim, ona nije tip žene koja bi bila - pratnja. Venčali su se iste godine jer je privlačnost bila očigledna, brak je trajao do 1982. i bio je očekivano buran. Evo što je izjavila o bivšem u dokumentarnoj seriji Rebeke Miler.
"Rekla bih da je Marti i svetac i grešnik, svetac zbog načina na koji beskrajno postavlja velika pitanja o dobru i zlu, ali često postupa loše", izjavila je dodajući da je u nastupu besa mogao da sruši sobu. Posle razlaza s trećom suprugom upoznao je Barbaru De Fin koja je 1985. postala njegova četvrta supruga i producentkinja filmova "Dobri momci", "Kasino" i "Boja novca". Razveli su se zbog nepremostivih razlika, kako se to često navodi, ali su i nakon razvoda nastavili profesionalnu saradnju. S petom suprugom Helen Šermerhorn Moris u braku je već 26 godina. Pripadnica je ugledne njujorške porodice, a ćerku Frančesku rodila je 16. decemrba 1999., u 52. godini. Par nije ulazio u detalje kako je došla na svet, već su rekli da je dete zdravo, a oni presrećni.
Danas ima 26 godina (slavi rođendan dan pre oca), završila je studije filmske režije u Njujorku (autorka je kratkog filma "Fish Out of Water" o mladoj majci koja se ponovo povezuje sa svojim otuđenim ocem) i glumila u očevim filmovima "Pokojni" i "Ubice cvetnog meseca". Za razliku od starijih ćerki kojima, priznaje, nije bio baš najbolji tata jer je prečesto bio odsutan, s Frančeskom ima drugačiji odnos. Snimila je s ocem nekoliko videa na TikToku u kojima ga podučava modernom njujorškom slengu. Veruje se da su poslužili kao odličan PR za privlačenje mlađih gledaoca u bioskop kako bi pogledali njegove filmove. Ali, to je već druga priča.
(Magazin novosti/Gloria.hr)
BONUS VIDEO:
