Мартин Скорсезе познат је по гомили врхунских филмова попут ‘Разјареног бика‘ и ‘Убице цветног месеца‘, натегнутом односу с Америчком филмском академијом и вулканској нарави - о чему проговара у новој документарној серији
Вулкански темперамент, оштро око и чињеница да не мора да потпише пројекат како бисмо знали да га је он режирао због јединственог, ауторског печата, сажет је опис Мартина Скорсезеа, једног од највећих живућих филмских редитеља. Легендарни редитељ који ће 17. децембра, са супругом Хелен Шермерхорн Морис - књижевницом која се дуго бори с Паркинсоновом болешћу - и њиховом ћерком Франческом прославити 83. рођендан, не крије да, иако овенчан ловорикама којима га последњих година обасипају, има тешку нарав. Лакоћа уклапања међу људе никад није била његова јача страна: једном је због притиска студија да преради свој филм хтео да набави пиштољ и да направи дар-мар међу шефовима, од чега га је, срећом, одговорио Стивен Спилберг. Био је овисник од кокаина и умало умро због предозирања, а у младости је неко време покушавао да постане свештеник. Треба рећи и то да се цели живот боји да лети авионом па путује само кад нема друго решење.
Има једног Оскара и 21 номинацију (13 је за најбољег редитеља, а преостале су за категорије сценарија и документарца), а један од најдражих комплимената у каријери дао му је један од његова два идола, Акира Куросава (други је Стенли Кјубрик). Јапански редатиљ понудио му је 1990. улогу Винсента ван Гога у филму "Снови": Скорсезе ју је оберучке прихватио, био је одушевљен. Али, праву ризницу детаља о његовом стваралаштву открива петоделна документарна серија "Господин Сцорсесе" Ребеке Милер, америчке редитрљке, сценаристкиње и списатељице, ћерке драматурга Артура Милера, која се од 17. октобра приказује на Аппле ТВ-у. Супруга је једног од Скорсезеових омиљених глумаца Данијела Деј-Луиса, што јој је отворило врата до сада невиђеном редтељевом приватном архиву.
О Мартију, како га њему блиски филмаши називају, причају пријатељи Роберт Де Ниро и Леонардо Дикаприо, супруг Ребеке Милер, као и Стивен Спилберг, Џоди Фостер, Пол Шрадер, Марго Роби, Миц Џегер као и редитељева блиска сарадница, монтажерка готово свих његових филмова, трострука добитница Оскара, Телма Шунмакер. Пуно открива он сам јер га је редитељка сатерала у ћошак: једини начин да је се реши био је да јој одговори на сва питања. То је учинио, али на свој начин: више пута је истакао то да је већи део од преко пет деценија дуге каријере провео маргинализован. "Увек сам био аутсајдер. Желио сам да припадам, али то никад нисам успео у класичном смислу, једноставно нисам. Научиш да прихватиш да је у реду бити аутсајдер", рекао је.
Премало жена
Познат је, наиме, по томе што се не убраја међу "класичне" холивудске редитеље, а његов однос с Америчком филмском академијом и данас је затегнут. Отворено их презире, а они му узвраћају на свој начин. Када је 2007. добио јединог Оскара у толико жељеној категорији најбољег редитеља за филм "Покојни", презентере, глумце Хале Бери и Тома Круза који су га одушевљено дочекали на позорници, замолио је да још једном добро погледају у коверат - циљајући на то да су му чланови Академије престижно признање дали грешком.
"Шта је потребно да би потао редитељ у Холивуду? Чак се и данас питам шта је потребно да би постао холивудски професионалац или чак уметник. Како преживети стално натезање између личног изражавања и комерцијалних императива? Која је цена коју плаћате за рад у Холивуду? Завршите ли с подвојеном личношћу? Снимате ли један филм за њих, а један за себе?", једном је изјавио редитељ безвременских дела "Таксиста", "Разјарени бик", "Добри момци", "Касино", "Доба невиности", "Хуго", "Вук с Вол Стрита", "Ирац", "У ситне сате", "Авијатор", "Убице цветног месеца" и документараца "Последњи валцер". Режирао је и документарац о "Тхе Роллинг Стонес" бенду "Схине а Лигхт": приказује наступ легендарног бенда у њујоршком позоришту "Беацон" у јесен 2006. године, а светска премијера била му је на отворању 58. Берлинале-а две године касније.
"Марти је направио невероватан посао и учинио да изгледамо сјајно... Све је у монтажи и резовима. То је филмски стваратељ, а не тип који само снима бенд на позорници... Није ‘Касабланка‘, али је сјајно. Нисмо испали егоманијаци", рекао је раније бубњар бенда Чарли Вотс, који је преминуо 2021., зато о сарадњи са Скорсезеом у серији у суперлативима говори Мик Џегер.
Ипак, међу саговорницима у документарној серији "Господин Сцорсесе" - недостају жене. Има их, али недовољно. О чему се ради, објаснила је Никол Кидман 2024., у разговору за Венити Фер. Рекла је да је одувек желела да ради са Скорсезеом - уз услов да сними филм са женама и о женама. Међу дамама које причају о сарадњи с њим нема ни Мерил Стрип.
"Волела бих да Мартин Скорсзсе с времена на време покаже интерес за женске ликове, али не знам хоћу ли толико дуго живети", рекла је 2011. године. Критика је на месту. Аутор једног од најлепших љубавних филмова "Доба невиности" с Данијел Деј-Луисом и Мишел Фајфер, није показивао претерани интерес за филмове с више јаких женских улога. Додуше, у дугометражном првенцу из 1967. "Ко то куца на моја врата" Скорсезеов јунак ЈР (игра га Харви Кајтел) сведок је силовања своје девојке (глуми је Зина Бетун) и реагује кукавички, тако да је остави, због чега се касније каје. Мартин Скорсезе снимио је и филм "Опасна девојка" чију главну женску улогу игра Барбара Херши и предиван филм "Алис више не станује овдје": главна глумица Елен Брстин добила је 1975. Оскара за насловну улогу, али утисак је да је по женском питању у седмој уметности могао да направи више. Зашто није?
То би се могло објаснити његовим одрастањем са старијим братом Френком и родитељима у њујоршкој четврти Квинс. Били су католичка породица која се почетком 50-их преселила у Малу Италију на Менхетну (у чијим су се уским улицама мириси парадајза и босиљка мешали с буком аутомобила и гласовима комшија). Имали су обичај да седе предвече испред својих зграда, да се друже, уживају у ретким тренуцима доколице и гласно коментаришући шта се догађа у крају. Деца су се бучно играла напољу, а Мартин Скорсезе све је то посмастрао с прозора изнајмљеног стана својих родитеља.
Бекство у биоскоп
Због тешке астме није могао да трчи са вршњацима и да има симпатију, па је сате проводио уз прозор. Његови родитељи, Кетрин и Чарлс Скорсезе, били су глумци. Како би прехранили породицу, мајка је углавном радила као кројачица, а отац је радио у пеглаоници. Породица је пореклом била из градића Полици Џенеросе на Сицилији, били су мигранти друге генерације чије су изворно презиме Скорззесе амерички бирократи погрешно написали као Сцорсесе, па је тако и остало.
Будући да није могао на игралиште, мали Скорсезе бежао је у климатизоване биоскопсле дворане: у тами биоскопа дисао је слободно. Било му је тек једанаест година кад је осмислио први филм "Вечни град", епску причу о Римском Царству: постојао је само у његовој глави, али је цели филм видео јасно као да је стваран. С друге стране, од малена је осећао снажан духовни позив: када је 1960. матурирао у мушкој средњој школи Кардинал Хајс у Бронксу, похађао је припремни семинар за свештеника. Предомислио се након прве године и уписао се на Вошингтон Сквет колеџу Сqуаре при њујоршком универзитету где је 1964. стекао диплому првоступника енглеског језика и филмске режије. Потом је магистрирао филмску уметност и хонорарно радио све што је стигао - од монтирања документараца до асистирања редитељима на телевизији - не би ли скупио довољно новца за снимање првог, нискобуџетног дугометражног филма "Ко то куца на моја врата" из 1967. Био је то стилски немушт пројекат с темом мушке кривице и несигурности. Па ипак, привукао је пажњу америчког редитеља и продуцента Роџера Кормана познатог по нискобуџетним Б и Ц филмовима с пуно насиља, акционих сцена и секса: 1972. ангажовао га је да режира филм "Боxцар Бертха" о разбојници с америчког Југа. Уследиле су знатно боље "Зле улице" које су лансирале каријеру Харвија Кајтела и у којима је Скорсезе показао обрисе препознатљивог стила: опскурне, мрачне улице Њујорка, мачо фрајери у главним улогама и насиље кроз које се провлачи нит кривице и искупљења. Преломни тренуци у његовој каријери били су 70-их, када се повезао с редитељима у успону - Брајаном Де Палмом, Франсисом Фордом Кополом, Џорџом Лукасом и Стивеном Спилбергом, глумцима Харвијем Кајтелом и Робертом Де Ниром - од којих ће му многи постати најбољи пријатељи.
Шта више, Спилберг и Де Ниро су га спасили. Кад је "пукао" због притиска продуцената да из свог следећег филма, "Таксиста" из 1976., насиље и крв смањи на минимум јер је филм добио ознаку X (филмови намењени искључиво одраслима), а требао је да има најмање ознаку Р да сме у биоскопе, смирио га је редитељ "Ајлкуле".
"Тада сам изгубио контролу. У својој фантазији, ушао бих, сазнао где је груба монтажа, разбио прозоре и однео филм", каже Скорсезе у документарној серији Ребеке Милер. У филму се, у улози 12-годишње проститутке Ирис коју усамљени, неприлагођени таксиста Травис Бикл (улогу маестрално тумачи Роберт Де Ниро), жели спасити из канџи макроа, појављује Џоди Фостер.
- Били су мало уплашени, посебно Скорсезе, који се кихотао сваки пут кад би разговарао са мном. Де Ниро је морао преузети ствар у своје руке - присетила се глумица снимања, додајући да је Скорсезе, без обзира на то, био врло заштитнички настројен према њој. Пројекат је на крају добио жељену ознаку и пуштен је у биоскопе јер је специјалним ефектима уклоњен вишак (лажне) крви у најнезгоднијим сценама.
Протести због филма
Данас је тешко поверовати, али његов следећи филм, мјузикл "Неw Yорк, Неw Yорк" с Лајзом Минели и Робертом Де Ниром, на почетку је доживео неуспех. Имао је у то доба висок буџет, око 14 милиона долара, а на благајнама зарадио је тек нешто више од 13 милиона. Публика је очекивала још једног "Таксисту" па је остала збуњена. То га је одвело у депресију, али и у зависност од кокаина којег је на том сету било напретек.
Након што је завршио у болници с унутрашњим крварењем због предозирања, Де Ниро га је посетио у болници. "Погледао ме и рекао: "Шта, дођавола, желиш да урадиш? Желиш ли овако да умреш?", испричао је у документарној серији. Тада га је наговорио да сними филм који је раније форсирао, а Скорсезе га упорно одбијао, "Разјареног бика" према књизи бившег боксера Џејка Ла Моте. Остало је легенда: 1981. је први пут номинован за Оскара, за тај филм. Међу његовим на почетку несхваћеним делима - неуспехе је доживљавао јако лично - налази се "Кундун" о животу 14. Далај Ламе, у којем Скорсезе истражује тибетанску културу и духовност. С буџетом од око 28 милиона долара, зарадио је 1997. око 21 на благајнама широм света, од чега само пет до шест миллиона у САД-у. Док су неки хвалили његов визуални стил и духовну дубину, други су га сматрали превише апстрактним и политички осетљивим, посебно због кинеских притисака: није им се свидео редитељев приказ кинеске окупације Тибета. Највећи проблем доживео је с филмом "Последње Исусово искушење" из 1988., снимљеном по роману Никоса Казантзакиса. Иако је широм света зарадио око 33,8 милиона долара на буџет од седам милиона, био је контроверзан због интерпретације живота Исуса Христа. Многи су га сматрали бласфемичним, што је изазвало протесте и бојкоте. Упркос томе, филм је добио и позитивне критике. Касније су уследиле успешнице "Боја новца", "Добри момци", "Касино", "Банде Њујорка" (којим је почела редитељева дугогодишња сарадња са Леонардом Дикапријем), "Тхе Авиатор", "Схуттер Исланд"...
Данас је икона, четвороструки добитник награде БАФТА, троструки добитник Емија, има три Златна глобуса и награду Америчког филмског института за животно дело. То је тек мали део награда филмаша који ни данас не мисли да је велика фаца.
Кад су га новинари питали припрема ли нешто ново о Њујорку, рекао је: "Ако наставим да снимам филмове о Њујорку, вероватно ће се радња одвијати у прошлости. О "новом" Њујорку не знам пуно. Није да сам против савременог филма. Отворен сам за њега, али нове боје града, нови Тајмс Сквер, сматрам помало шокантним. Претпостављам да сам заглавио у временској капсули и". Његов приватни живот једнако је буран. Не зато што је важио за великог заводника - премда се четири пута развео, имао две дуже везе, а сада је у петом браку - већ зато што с њим није било лако излазити на крај због честих промена расположења, повлачења у себе, након чега би уследили испади љутње. Сматрало се да се "скинуо" с кокаина, али да ли заиста било тако, знају његове бивше. "Проблем је у томе што уживате у греху", рекао је у документарној серији.
Светац и грешник
Прву супругу Ларејн Мари Бренан упознао је док је студирао. Венчали су се исте године, 1965., кад су добили ћерку Кетрин Скорсезе. Никад није рекао ко је 1971. одлучио да оконча брак. Како тада баш није био познат, медији развод готово да нису ни приметили. Треба рећи и то да је његова старија ћерла данас глумица којој је дао улоге у филмовима "Касино" и "Доба невиности". Следи брак са Џулијом Камерон, њујоршком уметницом и ауторком књиге "Тхе Артист‘с Wаy": заљубио се у њу средином 70-их након што су их упознали заједнички пријатељи у њујоршким уметничким круговима. Венчали су се 1976., кад су и добили ћерку Доменику Камерон-Скорсезе - и она се данас бави филмом. Пар се брзински развео годину касније: обоје снажних карактера, закључили су да им треба слободан живот посвећен уметности, без брачних несугласица. Послије Џулије имао је везу с продуценткињом Парамоунт студија, Дон Стил, и глумицом Илеаном Даглас, а онда је 1979., на забави у Лос Анђелесу коју је организовао продуцент Џонатан Дем, упознао Изабелу Роселини, модела и глумицу у успону. Ћерка Ингрид Бергман и Роберта Роселинија фасцинирала га је на прву, у њој је препознао равноправну партнерку која ће га пратити којем се год филмском пројекту посветио. Међутим, она није тип жене која би била - пратња. Венчали су се исте године јер је привлачност била очигледна, брак је трајао до 1982. и био је очекивано буран. Ево што је изјавила о бившем у документарној серији Ребеке Милер.
"Рекла бих да је Марти и светац и грешник, светац због начина на који бескрајно поставља велика питања о добру и злу, али често поступа лоше", изјавила је додајући да је у наступу беса могао да сруши собу. После разлаза с трећом супругом упознао је Барбару Де Фин која је 1985. постала његова четврта супруга и продуценткиња филмова "Добри момци", "Касино" и "Боја новца". Развели су се због непремостивих разлика, како се то често наводи, али су и након развода наставили професионалну сарадњу. С петом супругом Хелен Шермерхорн Морис у браку је већ 26 година. Припадница је угледне њујоршке породице, а ћерку Франческу родила је 16. децемрба 1999., у 52. години. Пар није улазио у детаље како је дошла на свет, већ су рекли да је дете здраво, а они пресрећни.
Данас има 26 година (слави рођендан дан пре оца), завршила је студије филмске режије у Њујорку (ауторка је кратког филма "Фисх Оут оф Wатер" о младој мајци која се поново повезује са својим отуђеним оцем) и глумила у очевим филмовима "Покојни" и "Убице цветног месеца". За разлику од старијих ћерки којима, признаје, није био баш најбољи тата јер је пречесто био одсутан, с Франческом има другачији однос. Снимила је с оцем неколико видеа на ТикТоку у којима га подучава модерном њујоршком сленгу. Верује се да су послужили као одличан ПР за привлачење млађих гледаоца у биоскоп како би погледали његове филмове. Али, то је већ друга прича.
(Магазин новости/Глориа.хр)
БОНУС ВИДЕО:
