У знак сећања на великог глумца и боема преносимо ауторски текст Верице Дравић, братанице његове супруге Милене, коју је уметник волео и гледао као своје дете.
Прошла је читава деценија, а и даље се чини као да ће сваког тренутка ноншалантно прошетати Врачаром, с препознатљивим осмехом и цигаретом у руци. Пре тачно десет година, 11. марта 2016, напустио нас је Драган Гага Николић- вечити дечак српског глумишта, непоновљиви шмекер и аутентични симбол једног лепшег Београда. Деценија без Гаге је деценија носталгије, али и потврда да постоје људи чији одлазак не значи и заборав. Кроз улоге које је оставио у аманет, он је одавно прешао у бесмртне. У знак сећања на њега преносимо вам ауторски текст из НинаВерице Дравић, братанице његове супруге Милене, коју је глумац волео и гледао као своје дете.
Био и мангуп
Десет година без њега. А заправо десет година с њим, јер постоје људи који никада заиста не оду. Такав је био мој теча, наш Гага.
Време је прошло тихо, готово неприметно, али сећања нису избледела. Напротив. Постала су јаснија, дубља, топлија. Када данас помислим на њега, не помислим прво на легенду, на аплаузе, на безброј улога које су обележиле генерације. Помислим на његов осмех - онај благи, помало мангупски, којим је умео да разоружа и најтежи тренутак.
Публика га памти као Прлета из "Отписаних", као шармантног Флојда из "Националне класе", непоновљивог Влаха Алију из "Бановић Страхиње", по безвременској харизми певача у "Ко то тамо пева", незаборавног Попаја из "Балкан експреса", мени посебно драгог Марка из "Нешто између"... али ми који смо имали срећу да га зовемо својим, памтимо га по тишини којом је умео да каже највише, по пажњи којом је слушао, по достојанству које је носио без напора.
Говорио је: "Човек мора да остане човек, шта год да му се у животу дешава." И заиста, то је био његов најважнији животни став. У времену брзих речи и још бржих судова, Гага је бирао меру. У слави - скромност. У успеху - захвалност. У тешким данима - достојанство.
Често је умео да каже и: "Глума је игра, али живот није." А он је знао да их помири. На сцени је био непоновљив, пред камером магнетичан, али у приватности једноставан, топао и духовит. Није волео патетику, нити велике речи о себи. Веровао је у рад, у посвећеност, у публику.
Урезала ми се у сећање прича како је као већ чувени глумац дошао на консултације на Академији. Било је то средином деведесетих.
Консултације, додуше не за глуму него за режију, држао је чувени Јагош Марковић (велики човек и уметник који, нажалост, није међу нама и кога сам имала привилегију да зовем својим пријатељем), тада професор на Академији. Претходно, према Јагошевим речима, седели су у бифеу Атељеа, у великом друштву. Низале су се шале, занимљиве приче, одлична атмосфера...
"У последњем тренутку сам кренуо ка Академији, чак сам мало и закаснио. Кренем с консултацијама, студенти ту, све како бог заповеда... када у једном тренутку улази Гага. Деца занемела, ја такође. Ћути. Седа на под у углу учионице. Тишина. А осећаш како је цео простор испунио харизмом, како је деци дао крила... Као да је дошао да их инспирише да сопствену храброст препознају, да је не изневере, а мени немо да викне - пази шта радиш", причао је Јагош.
Имала сам најбољу тетку и најбољег течу на свету!
Гагина љубав с Миленом била је више од јавне романсе - била је и лекција о партнерству, поштовању и трајности. Њих двоје су показали да је могуће остати свој, а ипак бити једно.
И данас, када помислим на њега, немогуће је не помислити и на ту велику, тиху љубав.
Недостаје
Десет година касније, његова енергија и даље живи у репликама које се цитирају, у сценама које се изнова гледају, у осмесима који се појаве чим се помене његово име. Али највише живи у нама - у начину на који покушавамо да будемо бољи људи, јер смо од њега учили како се то ради без много буке.
Недостаје! И то је једина истина која се не мења. Недостају глас, загрљај, савет изговорен полушалом, полуозбиљно. Недостаје сигурност коју је уносио у сваку просторију.
Али остаје захвалност што смо га имали. Што смо од њега учили. Што је својим талентом и људскошћу обележио једно време и наша срца заувек.
У мом животу, драги течо, оном највреднијем учио си ме ти. Између осталог, да је највећа вредност живот сам, док вреди, док га сам не бациш под сопствене ноге.
Десет година без тебе, а опет с тобом у свакој успомени.
Атеље не заборавља свог великана
Атеље 212 чува успомену на свог глумца. На десет година од његове смрти у среду, 11. марта, у 18 сати биће отворена изложба "Достојанство је мера ствари". Изложбу ће отворити Светозар Цветковић уз присуство колега и пријатеља. У Атељеу се још увек игра представа "Август у округу Осејџ" Трејсија Летса у режији Љиљане Тодоровић. Премијерно је постављена 2. марта 2014. године, а Гага се појављује као специјална појава у видео на почетку комада.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
