Филм "Кум" спада у најзначајнија остварења икада снимљена.
Режију потписује славни Френсис Форд Копола, а настало је по роману Марија Пуза, који ни сам није могао да замисли колики ће успех његово дело достићи.
Иако су његова претходна два романа била добро оцењена, нису му донела значајну зараду, па ни од овог пројекта није очекивао много. Средином шездесетих година, када је почео да пише „Кума“, имао је 45 година, супругу, петоро деце и озбиљне финансијске проблеме.
Коцкање му је представљало велику слабост, па је и оно мало новца што би зарадио често трошио на то, док је породица једва састављала крај с крајем. Управо тада добио је понуду издавача да за 5000 долара напише роман о италоамеричком подземљу.
Иако је и сам био Италоамериканац, о тој теми није знао много, па је материјал прикупљао из књига, новина, али и из прича које је слушао од мајке, као и из сопствене маште и искустава из коцкарница у Лас Вегасу.
"Срам ме је да признам да сам 'Кума' написао искључиво због новца и искључиво на темељу истраживања. Добро сам познавао свет коцке, али никад нисам упознао правог гангстера. Срео сам их неколико тек након што је књига била објављена.Јако им се свидела, али категорички су одбијали да поверују да никад нисам био члан подземља. Било би ми боље да сам мафијаш јер писање је тежак посао", испричао је једном Пузо.
Међу великим поштоваоцима књиге био је и мафијаш Салваторе Гравано, познат као Бик, који је учествовао у чак 19 убистава. Био је уверен да је роман заснован на стварним догађајима и да ништа није измишљено.
"Ако му неко није помагао, онда је стварно генијалац. Можда је то била фикција, али за мене је то био наш живот. Атмосфера, начин говора... наш живот заиста је изгледао како га је он описао. Да ли се сећате сцене кад је Мајкл кокнуо дилера и полицијског капетана? Тако сам се ја осећао кад сам први пут убио човека", рекао је Гравано у једном интервјуу, пренели су страни медији.
Марио Пузо рођен је 1920. године у проблематичном делу Њујорка, у породици досељеника из Напуља. Када је имао 12 година, његов отац Антонио оболео је од шизофреније и завршио у установи, па је мајка остала сама са седморо деце.
Касније је говорио како их је мајка често кажњавала, а успомене на детињство описивао је као тмурне и тешке.
"У одраслима око мене није било весеља, шарма, љубави и разумевања, само грубости, вулгарности и свађа. Још као дете плашио сам се да ћу постати попут њих, а желео сам да будм богат, славан и срећан, господар своје судбине", испричао је он једном приликом.
Одмалена је желео да постане писац, али његова мајка није подржавала тај сан, говорећи да свету више требају практична занимања. Због тога је после школе једно време радио на железници у Њујорку.
"Као да су ме бацили у пакао", описао је касније Пузо овај посао и истакао да га је од истог "спасао" Други светски рат када је отишао на ратиште у Немачку и тамо се заљубио у Немицу Ерику Броске.
По завршетку рата добио је прилику да студира креативно писање, а 1947. године оженио се Ериком и запослио као чиновник у оружарници Националне гарде на Менхетну.
Први роман „Дарк Арена“ објавио је 1955, док је „Срећни ходочасник“ уследио девет година касније. У међувремену је радио као новинар и писао разне текстове и комерцијалне приче.
Финансије су му и даље биле проблем, а склоност ка коцки додатно је погоршавала ситуацију. Новац који би зарадио брзо би нестајао на играма на срећу.
На роману „Кум“ радио је четири године и, иако није био одушевљен коначном верзијом, хонорар му је добро дошао. Одлучио је да га прослави путовањем са породицом, што га је додатно задужило.
Путовао је по Лондону, Монте Карлу, Кану и другим градовима, трошећи без много размишљања и верујући да ће финансијске проблеме решити продајом куће.
Није ни слутио да ће роман постати огроман хит, продат у више од 21 милион примерака и донети му зараду већу од милион долара. Након тога, студио „Парамоунт“ ангажовао га је да учествује у адаптацији за филм, уз скроман буџет и невелика очекивања.
Филмска права продао је за 50.000 долара, уз обећање процента од зараде и учешћа у избору глумаца, на шта је пристао.
Док је писао роман, главног лика Дона Вита Корлеонеа замишљао је као Марлона Бранда, упркос томе што су га продуценти сматрали проблематичним. С друге стране, они су желели Роберта Редфорда за улогу Мајкла.
На крају је Мајкла Корлеонеа одиграо Ал Паћино, тада још неафирмисан глумац. Пузо у почетку није био сигуран у тај избор, али је касније признао да је Паћино бриљантно одиграо своју улогу.
Сам писац није био нарочито заинтересован за процес снимања и ретко је посећивао сет. Погледао је рану верзију филма и дошао по свој хонорар.
Филм је, захваљујући снажној причи и врхунској глумачкој постави, постао светски феномен, а Пузу донео богатство о каквом је раније могао само да сања. Сцене попут оне са коњском главом постале су култне, док се роман и данас радо чита.
Копола и Пузо освојили су Оскара за најбољу адаптацију, а награду је добио и Марлон Брандо за своју улогу.
Касније је Пузо открио да је у лик Дона унео много елемената инспирисаних сопственом мајком.
"Кад год је Кум отворио уста, у себи сам чуо глас своје мајке. Била је дивна, згодна жена, али прилично немилосрдна особа. Након што је њен први муж погинуо у несрећи, добила је малу новчану одштету, али покренула је гласине да се обогатила како би привукла нове просце. Тако се удала за мог оца. Касније је мој отац због шизофреније завршио у лудници. Кад су хтели да га пусте кући, моја мајка је одлучила да га ипак задрже у установи јер би породици био само терет. То је чиста мафијашка одлука. Моја сестра, волео сам је, али знала је да буде окрутна као мафијашки консељере. Једном кад је мој брат из школе донео лоше оцене, разбила му је флашу млека о главу. Кад сам ја накупио лоше оцене, толико сам сам се плашио сестрине реакције да сам учитељици запалио сто где је држала дневник. Евакуирали су целу школу", истакао је писац.
Касније су се појавиле критике да дело романтизује мафију и насиље, због чега је Пузо често морао да објашњава своје ставове и наглашава да не подржава насиље.
Успех књиге и филма тумачио је као последицу разочарања у правосудни систем и носталгије за породичним вредностима.
Наставио је да пише романе са сличном тематиком, укључујући „Сицилијанац“, „Омерта“ и „Последњи Дон“, као и сценарије за наставке „Кума“ и „Супермена“.
Страст према коцкању никада га није напустила, па је редовно посећивао коцкарнице широм света. Његова супруга Ерика преминула је 1978. од рака дојке, након чега је започео живот са Керол Ђино.
Марио Пузо преминуо је 2. јула 1999. године у 79. години, непосредно након завршетка романа „Омерта“. У једном тексту описао је како замишља загробни живот:
"Ако одем у рај, не требају ми анђели с ореолом који јашу снежнобеле облаке. Дајте ми радије коцкарницу црвених зидова с јарким светлима, доведите рогате врагове да ми деле карте. И нека буде на небу да имам неограничен кредит. А ако у нашем свемиру постоји милосрдни Бог, он ће одредити да заувек побеђујем", написао је Пузо.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
