Ведрана Рудан позната је по својим искреним изјавама, а овај пут се осврнула на борбу са карциномом.
Књижевница Ведрана Рудан кроз своје колумне често отворено говори о личној борби са тешком болешћу. Упркос лошим прогнозама и честим одласцима на онкологију где прима терапије, не одустаје и наставља да се бори.
У својој најновијој колумни осврнула се на период од пре две године, када јој је дијагностикован редак облик карцинома и када су је лекари већ тада припремали на најгори исход. Њену колумну преносимо у целости.
"Две године умирем и ништа се не дешава. Доктори су ми обећали брзу смрт, укућани скривају колико им је доста. Лоши смо глумци.
Знам да је љутња вештачка, жртва глумљена, а живота пун к****. Желиш да побегнем, али немаш куда. Друга страна је добра и пристојна. Шта желиш? Шта желиш? Како могу да ти помогнем?
Ово питање не смем да поставим јер би његова добра понуда ускоро могла да се претвори у мој хистеричан врисак. Нико овде никоме не жели да помогне. Не смеш да питаш, шта желиш, шта желиш јер ће те испитивати док не кренеш да урлаш. Ја ипак већ вриштим.
Шта је с њим очајно, те није брига као ни њега шта је с тобом. Ћутати? Гутати? Вриштати? Је ли ово рак или немогућност бега? Да му понудиш прање суђа? То дуго траје. Зато га шаљем у ауто па по хлеб. Нека се задржи дуже.
Ово ће прочитати Мира, говорим Кати. Мислиш? Мислиш да је то то? Не знам. Рак ми је избрисао инстинкте. Донео је хлеб? Смејем се. Баш ме брига. Најтеже ми је враћати убоде који не боду него нервирају. Грозно је осећати кривицу према некоме. Осећаш само свраб и потребу да нестанеш.
Ја сам крива? Јааа? Нека ти буде. Ја сам крива, крива, крива. Пустимо лажну глуму, лажну причу, лажна нервозна препирања јединог који зна истину. Где су ми крила? Дај ми крила. Остала бих да смо они стари.
Овако… остајем иако смо они стари. Буљим у сто. У мене гледа фластер. Ружичасти морфијум на десном рамену", пише Ведрана у колумни.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
