Прославила се у филму Прохујало с вихором у улози предивне Мелани. У стварном животу је била далеко од добрице.
Када је у мају у Миниеполису полицајац приликом насилног привођења убио Афроамериканца Џорџа Флојда широм Америке, а потом и света, проширили су се протести против системског расизма и дискриминације. Протести су се прелили и на филмску и телевизијску културу, а осуду јавности добио је и култни филм Виктора Флеминга из 1939., "Прохујало с вихором", који је још од почетака приказивања био критикован због претераног романтизирања робовласништва али уопште због перпетуирања расних стереотипа. Ми се овога пута нећемо бавити дискриминацијом, протести и сличним стварима, већ глумицом Оливијом де Хевиланд, која је у филму одиграла Мелани Хамилтон и за њу добила прву од укупно пет номинација за престижну награду Оскар, а која је са своје 104 године данас једина жива глумица златног доба Холивуда.
Рођена као Оливија Мери де Хејвиленд 1. јула 1916. године у Токију, почетком овог месеца навршила је невероватне 104 године. Својим начином живота целог живота привлачила је велику пажњу, као и судским споровима које је покретала.
Један од њих био је и наводно неовлаштено коришћење њеног имена у драми Рајана Марфија "Завада", а позадина те приче крије се у њном контроверзном и свађама испуњеном односу с млађом сестром, такође прослављеном глумицом, Џоан Фонтејн.
Њен отац Волтер де Хејвиленд био је професор енглеског језика на факултету у Токију, након чега је добио лиценцу за адвоката. С друге стране, мајка Лилијан Фонтејн, која се школовала на чувеном Роyал Ацадемy оф Драматиц Арт у Лондону, била је позоришна глумица, али и певачица која је одлазила на турнеје са редитељем Ралфом Воном Вилијамсом. Њени родитељи упознали су се у Јапану 1913. и већ идуће се венчали, али њихов брак није био срећан, будући да је већину истог Волтер де Хејвиленд провео у многобројним ванбрачним аферама.
Након Оливијиног рођења породица се преселила у велику кућу у Токију, где је Лилијан подучавала певање. 15 месеци касније родила се и млађа ћерка Џоан, да би Лилијан у октобру 1919. наговорила супруга да се врате у Енглеску за коју је сматрала да би била боља за васпитање њихових ћерки. Повратак кући био је бродом који је прво пристао у Сан Франциску. Породица се тамо привремено искрцала како би излечили Оливијин тонзилитис, а након што је Џоан оболела од упале плућа, Лиллијан је одлучила са ћеркама да остане и живи у Калифорнији.
Након што их је напустио супруг и отац и вратио се у Јапан у загрљај њихове кућепазитељице, која му је на крају постала друга супруга, мајка и ћерке сместиле су се у месту Саратога, 80 километара удаљеном од Сан Франциска. Од малих ногу Оливија је одгајана да цени умјетност - са четири године кренула је на часове балета, а већ годину касније и на клавир. И пре него што је навршила шест година, Оливија де Хевиленд научила је да чита. Како би јој усавршила дикцију, мајка јој је читала Шекспира. Када је 1922. уписала школу, постала је заљубљеница у читање, писање поезије, цртање…
Након што је 1925. године развод њених родитеља напокон финализиран, њена се мајка удала за Џорџа Милана Фонтејна, управникаа продавнице, који је финансијски обезбедио породицу, али због своје строгости није био омиљен код својих поћерки, које су убрзо почеле да му се супротстављају.
Иако је сањала да ће постати учитељица енглеског језика,, паралелно са средњом школом уписала је Нотре Даме Цонвент па је 1933., као тинејџерка, имала свој деби у аматерском позоришту у представи ‘Алиса у земљи чуда’. Глумила је и у неколико школских представа, а управо та њена љубав према глуми на крају је постала предмет свађе с очухом, који јој је забранио да даље глуми.
Оливија је тада добила главну улогу у школској представи ‘Разум и осећајност’, а када је њен очух то сазнао поставио јој је ултиматум - или ће остати код куће или ће прихватити улогу па више неће имати дом. Како не би изневерила школу, али и пријатеље, Оливија де Хевиленд напустила је поридичан дом и уселила се код породичних пријатеља.
Када је 1934. матурирала, добила је школарину за факултет у Оакланду како би се школовала за учитељицу, а паралелно с тим добила је понуду за нову улогу. Тог лета, аустријски режисер Макс Реинхардт дошао је у Калифорнију како би поставио велику представу на Холлywоод Боwлу, а након што је његов асистент видео Оливију како глуми у Саратоги, понудио јој је да глуми другу замену. Само недељу дана пре премијере главна глумица, као и прва замена напустиле су пројекат и оставиле тада 18-годишњу Оливију на милост и немилост публике.
Импресиониран њеном глумом, Реинхардт јој је понудио улогу на четворонедељној турнеји с представом, током које је он сам добио понуду филмског студија Ворнер Брос да своју представу 'Сан летње ноћи' режира као филм. Главну улогу понудио је наравно њој, а на наговор Реинхардта и извршног продуцента, потписала је и петогодишњи уговор са студијом с почетничком платом од 200 долара недељно. Било је то 12. децембра 1934., након чега је кренула њена холивудска каријера.
Представа ‘Сан летње ноћи’, која је потом добила своју филмску верзију, на крају је постао њен деби на филмском платну. Још током снимања заинтересовала се да научи све о филму и снимањима, зато је до завршетка већ знала какав утицај има светло, а какав угао камере на финални производ, што је касније итекако знала да искористи. Иако критика није била претерано наклоњена филму, глума Оливије де Хевиленд невиђено је нахваљена, а управо је због те улоге, у којој је била сва очаравајућа и дивна, и касније добијала сличне улоге, што се њој заправо и није претерано свидело.
Разне улоге су се низале, а 1936. Оливија је договорила и потписала нови, седмогодишњи уговор с Ворнер Бросом с недељном платом од 500 долара. У септембру 1937. одабрана је за улогу Лејди Меријен у филму ‘Пустоловине Робина Худа’, у којем је глумила насупрот Ерола Флина, а захваљујући невероватном успеху филма, Оливија де Хевиленд постала је све траженија.
А онда је стигла 1939. и понуда да овековечи Мелани Хамилтон у филму ‘Прохујало с вихором’ и заигра насупрот страствене Скарлет О Харе коју је одглумила Вивијен Ли. За ту улогу Оливија је добила највеће признање - номинацију за Оскара за најбољу споредну женску улогу, али златну статуу тада није понела кући. Више среће имала је 1946., када је освојила Оскара за улогу у филму 'Сваком своје', а потом и 1949. за ‘Наследницу’.
Након што је одбила неколико улога и била суспендована од стране студија на неко време, а све под тим седмогодишњим уговором, Оливија се одлучила да тужи студио након њихове тврдње да им и након истека уговора дугује још шест месеци снимања и то за све време које је била суспендована. Њена храбра одлука да тужи студио показала се на крају итекако исправном и за њу и за њене колеге који након тога више нису били ‘робови филмских студија’ па су могли много боље да преговарају. Признање јој је одала чак и животна ривалка, сестра Џоан Фонтејн, која је коментарисала све то: ‘Холивуд итекако дугује Оливији.’
Према биографији Чарлса Хајама, објављеној 1987. године под називом ‘Систерс: Тхе Сторy оф Оливиа де Хавилланд анд Јоан Фонтаине’, Оливија се никако није могла навикнути на чињеницу да има млађу сестру, а њена нетрпељивост је ишла толико далеко да је још као девојчица знала да поцепа своју стару одећу само да је њена сестра не би могла наследити.
Холивудску каријеру започеле су истовремено, када је Оливија навршила 19 година, али док је она задржала породично презиме де Хевиленд, њихова мајка исто није допустила Џоан, која је била присиљена да измисли ново. На почетку се представљала као Џоан Барфилд, а касније је преузела мајчино уметничко презиме и постала Џоан Фонтејн. И док би вероватно многи помислили како ће сестре једна другој помагати, то се није догодило па чак ни када су обе награђене Оскаром.
Чак шта више, тренутак када је освојила златну статуу за филм ‘Сумња’ никада није заборавила, а Џоан је касније признала како се смрзла када је чула да се изговара њено име, док њена старија сестра седи поред ње. Оливија јој је тада кроз зубе промрсила да се попне на позорницу, на шта се Џоан распала и расплакала пред свима јер су јој се у том тренутку сви ружни тренуци из несрећног детињства поново вратили. ‘Осећала сам се као да опет имам четири године и суочавам се са старијом сестром. До ђавола! Опет сам је разбеснела’, написала је Џоан Фонтејн касније.
Нетрпељивост и свађе наставиле су се и даље, све до 1975. када су и у потпуности престале да разговарају, а разлог се наводно крио у томе што Оливија није позвала сестру на мису за њихову мајку.
Што се тиче њеног приватног живота, иако су се сви надали да ће ‘завршити’ с Еролом Флином, они у коначници своју љубав с филмског платна никада нису преточили у стварни живот, иако су били очарани једно другим, па чак и заљубљени. На њене молбе да остави жену, он то никада није урадио, а она је завршила у загрљају бизнисмена и тајкуна, авијатичара и филмаша Хауарда Хјуза.
Након њега утеху је пронашла у глумцу Џејмсу Стјуарту, а иако ју је он запросио, она једноставно тада за брак није била спремна. Крајем 1941. започела је везу с режисером Џоном Хјустоном, током снимања ‘У овом нашем животу’, да би се у августу 1946. удала за новинара и ратног ветерана Маркуса Гудриха. Добили су сина Бенџамина, којем је са 19 година дијагностификован Хоџкинов лимфом.
Био је успешни банкар који је умро у 42. години живота у Паризу, али не од лимфома, већ од болести срца узрокованој лековима.
У априлу 1995. ступила је и у други брак и то с извршним уредником француског магазина Парис Матцх, Пијереом Галантеом, због којег се преселила у Париз.
Иако су се растали 1962., наставили су да живе заједно следећих шест година заједно одгајајући ћерку Жисел, након чега је он преселио у кућу преко пута па су остали блиски до његове смрти 1998. године. Од 1956. годинеОливија де Хевиленд живела је у истој кући на три спрата у Паризу.
Преминула је 26. јула 2020. године у 104. години живота.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
