Прослављени глумац, музичар и сценариста, отворено говорио о борби са зависношћу, уметности и сумњи професора на Академији, али и вери која игра велику улогу у његовом животу
Глумац, редитељ, сценариста и музичар Никола Пејаковић Коља, у једном периоду свог живота се нашао у канџама хероина, а сада је у емисији "Перспективе" говорио не само о борби са зависношћу, већ и одбијању које је доживео на Академији и пословима од којих данас живи.
Коља је искрено говорио о распаду бенда Коља и Гробовласници, серијама "Месо", "Кости" и "Кожа", али и тренутку када је Бањалуке дошао у Београд како би уписао позоришну режију.
Већ на консултацијама му је професор Мирослав Беловић рекао да не треба да излази на пријемни испит,..
"Немојте да долазите на пријемни, нећу вас примити"
"Кад смо излазили, рекао ми је: ‘Останите, колега, да вам кажем нешто. Ви не треба да долазите следеће године на пријемни, јер ја вас нећу примити.’ Ја сам рекао: ‘Али ја ћу доћи.’ Он каже: ‘Нећу вас примити, не треба да трошите родитељске паре.’ А ја опет: ‘Али ја ћу доћи’“, присетио се Пејаковић.
На пријемни је ипак изашао и био примљен. Академију је напустио после друге године, али је тамо почео да глуми у студентским вежбама. Како је рекао, глуму је дуго посматрао као нешто чиме се бави успут.
"На академији су ме узимали да играм у вежбама и тако су људи видели да то може. Ја сам то стварно посматрао као неки хоби. Донедавно сам тако гледао на глуму, а онда сам почео мало озбиљније да јој приступам", рекао је.
Данас живи од глуме и сценарија, а позориште му је и даље важно. Говорећи о различитим пословима којима се бави, истакао је да ниједан не може да ради са дистанце.
"Бог ми је дао да живим од дарова које ми је дао. Полако се ишло из једног посла у други и на крају је све то постало нека врста стварања. Музика је можда најискренији део, зато што је најличнији. Али ниједан од ових послова не можеш да радиш са задршком или отклоном. То не постоји".
На питање шта га тренутно највише испуњава, Пејаковић је одговорио да је то писање сценарија. Прве текстове писао је почетком деведесетих, а каже да није постојао тренутак у којем је одлучио да ће му писање постати главни посао.
"Све је то помало стихијски. Идеш од посла до посла и на крају схватиш да већ неколико година живиш од тога. Није то била нека одлука: сад ћу ја да будем сценариста“, испричао је.
Нагласио је да се у писање, као и у глуму, уноси лично искуство. Због тога му сценарио није само посао који се завршава када се испуне технички захтеви.
"Сви ти послови су, у ствари, по истом принципу. Ти ту дајеш своје искуство, свој живот, дајеш оно што је највредније у теби. Не постоји други начин бављења сценаристичким послом у односу на глуму. То је све врло интиман процес“, рекао је Пејаковић.
Објаснио је и како изгледа када пише по наруџбини. За њега полазна идеја може да дође од другог човека, али текст мора да прође кроз његово сопствено разумевање приче.
"Ја углавном пишем по наруџбини. Али то не значи ништа друго осим да ја нечију жељу чујем, а онда је претворим у своју жељу. Ту уносиш себе. Исти је процес као када правиш песму или музику, или када сликаш".
"Хероин не иде с младошћу"
У разговору се Пејаковић вратио периоду зависности од хероина. Одбацио је представу да је дрога била саставни део младости или посла којим се бавио.
"Хероин не иде са младошћу. То иде са неком дубоком тугом и неким проблемом у човеку", рекао је.
Говорио је и о томе колико је његова мајка покушавала да му помогне. Пристајао је, каже, на различите покушаје лечења и помоћи, али је дуго остајао растрзан између живота који је водио и потребе да га промени. У том периоду одлазио је и у православну књижару, где је куповао књиге које тада није био спреман да чита.
"Прво одем код дилера, па одем по те православне књиге, па одем кући. Био сам свестан у каквој сам ситуацији", испричао је Пејаковић.
Присетио се разговора са женом која је радила у књижари. Питао ју је има ли смисла што купује књиге, а готово их не чита.
"Рекао сам јој: ‘Шта мислиш, зашто ја оволико купујем ове књиге, а не читам их? Или прочитам само мало.’ Она ми је рекла: ‘У реду је то. Доћи ће време када ћеш читати, а нећеш моћи да их купујеш.’ И потпуно ме је умирила".
Говорећи о промени кроз коју је прошао, Пејаковић је истакао да искушења нису својствена само уметницима.
"То није резервисано само за уметнике. Сваки човек има обавезу да постане други човек и да се у једном тренутку окрене ка Христу. Онда та битка са демонима постаје другачија. Знаш шта те је снашло и знаш како да се бориш", рекао је.
Присетио се и одласка код жене којој га је мајка одвела у жељи да му помогне. Она му је, како је испричао, рекла да му само Бог може помоћи и препоручила неколико књига. Прошло је време пре него што их је отворио.
"Мајка је после купила те књиге. Нисам их тада читао. Једном сам отворио једну и, када сам погледао шта је унутра написано, рекао сам: ‘Овде ћу остати.’ Питао сам се зашто то нисам раније читао", испричао је Пејаковић.
За њега се вера, нагласио је, не своди само на уверење. Говорио је о свакодневном труду да опрости другим људима и да их разуме, нарочито када је то тешко.
"То су једноставне ствари: да људима опрашташ, да људе волиш и да их гледаш као боље од себе. То је свакодневна вежба“, рекао је, па додао: "Лако је волети комшију који ти сваки дан каже добар дан, који ти помогне и који је пристојан. Али воли онога ко баца смеће кроз прозор. Њега треба волети. Овога првог је лако".
"Лакнуло ми је кад се распао бенд"
Пејаковић је рекао да музика није накнадно ушла у његов живот: гитару је добио од родитеља када је имао седам година и наставио је да свира без обзира на то да ли наступа.
"Читав живот свирам. Гитару сам добио од оца и мајке са седам година. Имам је у рукама сваки дан. То је однос који не зависи од тога да ли јавно свирам или снимам албуме“, рекао је.
Бенд Коља и Гробовласници настао је као група која ће пратити извођење његових песама. Временом су, каже, снимили пет албума, иако у почетку нису планирали такву каријеру. Говорећи о распаду бенда, признао је да је истовремено осећао и олакшање и тежину због промењених односа међу људима.
"Кад се бенд распао, мени је, искрено да будем, лакнуло. Тај бенд ми је био притисак. Волео сам кад свирка почне, али све око ње било ми је притисак. Као да ми је пала врећа са леђа када сам схватио да тог концерта неће бити“, испричао је.
Додао је, међутим, да крај заједничког рада није био безболан: "Није било лако, јер се ту руше пријатељства и распада се нешто што је постојало"
У завршници емисије разговор је прешао на серије "Месо", "Кости" и "Кожа". На питање зашто, упркос тешким судбинама јунака, у тим причама оставља простор за правду и наду, Пејаковић је рекао да се такав завршетак није догодио случајно.
"Хајдук и ја смо верујући људи. Ми смо намерно то радили. То је свесна одлука, као што је свесна одлука да се појави свештеник у све три серије. И тај крај је тако направљен јер ми желимо то да кажемо, желимо да то остане“, објаснио је.
Пејаковић није желео да детаљно тумачи сопствене јунаке и њихове поступке. Како је рекао, оно што му је важно покушава да изрази самом причом.
"Тераш ме да анализирам нешто што ја не знам да анализирам. Ја тако не гледам на то. Ја пишем, па оно што мислим да треба да изгледа тако, тако и урадим“, рекао је Коља на К1.
(Мондо)
БОНУС ВИДЕО:
