Мало је уметница које су за живота успеле да изграде тако препознатљив идентитет као што је то пошло за руком Ољи Ивањицки.
Сликарка, вајарка, књижевница, визионарка и једна од најнеобичнијих личности домаће уметничке сцене, Оља Ивањицки, деценијама је изазивала пажњу својим стваралаштвом, појавом и начином живота.
Њена биографија препуна је невероватних обрта, од ратног детињства и борбе за опстанак, преко уметничког успона и међународне славе, па све до велике љубави са Леонидом Шејком, човеком којег је сматрала својом сродном душом.
Иако се никада није удавала нити имала децу, иза себе је оставила дело које и данас изазива дивљење.
- Била је попут митског бића, памтим је као неког ко је умео да размишља, машта и пре свега предано ради - речи су којима је описује Сузана Спасић, дугогодишња пријатељица и директорка Фонда Олга Оља Ивањицки.
Уметница која није признавала границе
Оља Ивањицки припадала је ретким ствараоцима који су подједнако успешно истраживали различите области уметности. Током живота створила је десетине хиљада радова – од слика и цртежа до скулптура, архитектонских пројеката, есеја и књижевних дела.
Непрестано је трагала за новим изразима и идејама, због чега је остала упамћена као једна од најиновативнијих уметница свог времена.
Преминула је 24. јуна 2009. године у Београду, након операције срца, а сахрањена је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.
- Кад је преминула, и даље сам осећала да је са нама. Као да је њена душа ушла у сваки предмет у атељеу. Чували смо стан, јер су нам многи њени ‘пријатељи’ претили како ће обити атеље. Након њене сахране, учинило ми се као да је Оља прошла кроз стан и из свих предмета покупила честице своје енергије. Након тога тај простор више није био као некад. Све је однела са собом - рекла је једном приликом Сузана Спасић.
Детињство обележено губицима
Иако је рођена у Панчеву, највећи део детињства провела је у Крагујевцу. Њени родитељи, Вероника и Василије, били су руски емигранти који су уточиште пронашли у Србији.
Мајку је изгубила веома рано, што је оставило дубок траг на њено одрастање.
- Још и данас сањам тај наш стан у улици Војводе Мишића 19. у Крагујевцу. Био је удобан готово празан, романтичан, пун гостију, живели смо у свим собама. Родитељи Вероника и Василије дошли су из Русије. Мати ми је рано умрла од туберкулозе. Сећам се ње кроз једна стаклена врата, јер су ме као бебу одвојили од ње да се не бих заразила - писала је Оља.
Касније је често говорила о осећају усамљености који ју је пратио током детињства.
- Још у шестој години говорили су ми, дугме ушиј сама, и ја сам то чинила схватајући да сам сама. Тек данас се јављају те трауме, ако се дугме покида ја га не ушивам. Била сам болешљива, усамљено дете, дању бих често са прозорског окна копирала слика из новина и часописа, сањарила, размишљала.
Девојчица која је спасла оца
Једна од најдраматичнијих епизода из њеног живота догодила се током немачке окупације. За време масовних стрељања у Крагујевцу, немачки војници одвели су њеног оца.
Тада је десетогодишња Оља истрчала за њима и на немачком језику изговорила реченицу која му је, према породичном предању, спасла живот:
- Оставите мог тату, ја немам никог другог, он није од ових Руса што ратујете са њима, није црвени него бели Рус.
Војници су остали затечени храброшћу девојчице и њеним познавањем језика, након чега су њеног оца пустили.
Љубав која није добила срећан крај
Иако никада није засновала породицу, у њеном животу постојала је велика љубав – уметник Леонид Шејка.
Њихова веза трајала је свега неколико година, али је оставила траг који је обележио читав њен живот. Након раскида, Оља се више никада није удала, а њихова преписка остала је једно од најпотреснијих сведочанстава о љубави на домаћој уметничкој сцени.
- Ољице мила, ипак, ја морам први да пишем и свакако ћеш примити више писама од мене него ја од тебе - писао је Шејка 1956. године.
Њихова писма откривају снажне емоције, сумње, љубомору.
(Глоссy)
БОНУС ВИДЕО:
