Александар Милић Мили има успешну каријеру за собом, а за домаће медије је отворио душу о најтежим тренуцима у животу.
Чувени композитор и продуцент никад није желео да износи детаље из приватног живота у јавност, па се о његовом животу ван светла рефлектора, не зна скоро ништа.
Прочитајте још: ЕСТРАДНИ РАТ НА ПОМОЛУ: Аца Лукас у свом филму открива ВРАЧАРУ код које иде Лепа Брена, а којој је чак асфалтирала и пут до куће! (ФОТО)
Живот као на филму
Мили је одлучио да се отвори у интервјуу за једне новине и том приликом открио детаље из живота који могу да се чују само у филму.
Моја породица није имала апсолутно ништа. У тај наш стан је ушао локални политичар
- Када је кренуо рат, то је била прва велика трагедија у мом животу. Тај национализам, ескалација сукоба и подела народа ко коме припада, за мене је то био тотални пораз - и мој лични и свега онога што сам научио, видео и знао. То је кренуло из Хрватске, па сам ја прешао у Сарајево, па се то десило и тамо, и цео тај рат и све то сам јако тешко поднео. Из Сарајева сам дошао у Београд, буквално без ичега - испричао је Мили и затим додао.
- Моја породица није имала апсолутно ништа. У тај наш стан је ушао локални политичар Бранимир Главаш, али кад су такве ствари у питању, мораш гледати напред, гледање уназад те само спречава у напредовању. Никад се нисмо судили с њим, није било потребе.
Композитор је открио и да је стан, у ком је живео у Хрватској са породицом, запаљен и да је остао без свих успомена и да зато нема ни једну фотографију из детињства.
Борба са болешћу
Сплетом околности, његовог оца је касније позвала Влада Зимбабвеа да води клинику у Африци и они одлазе десет година у Африку,
- Ми смо тада могли себи да приуштимо једино кућу у Рушњу, 30 километара од Београда, а ја сам прешао кад сам био у граду, код моје сестре Милице. Имала је мали стан, спавао сам поред неке пећи. Имао сам и гитару са три жице, две године сам све хитове на њој компоновао и нисам хтео да је мењам - присећа се Мили.
У Прагу сам имао толико новца да могу да преживим 25 дана
Када је помислио да нема ништа горе од тога, дијагностиковали су му малигну болест. Он је целу 1992. годину провео у борби са болешћу и како каже " било је питање да ли ћу преживети иако сам цео живот био спортиста, гимнастичар. Ваљда је та промена психолошки утицала на мене".
- Иначе, док сам још био на хемиотерапијама, завршавао сам и годину факултета. Са отеклим рукама и браунилама ишао сам на факултет, а када сам оздравио отишао сам за Праг да студирам, где сам дипломирао бизнис администрацију - одсек маркетинг. У Прагу сам имао толико новца да могу да преживим 25 дана. Сналазио сам се како сам знао, свашта сам радио, и добро и лоше, да бих преживео.
Мили се присетио и како је реаговао кад је схватио да нема новца да обнови визу и да неће стићи да заврши дипломски рад.
- Имао сам 12 марака у џепу и био сам мртав гладан. Постојале су две опције: да одем да једем и седнем на воз за Београд или да одем у "Атријум", најлепши хотел у Европи и да наручим себи коњак и да уживам. То сам и урадио, у Београд кад сам стигао возом, само што се нисам онесвестио од глади, цуцлао сам јакну остатак пута.
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУК
