Певач Бојан Маровић ретко говори о свом приватном животу, али једном приликом отворио је душу о свему.
Он је у емисији "На терапији са Славицом Ђукић Дејановић" причао о детињству, животу и каријери, а тада се дотакао губитка оца.
Бојан је остао без очинске фигуре када је имао 16 година и то му је веома тешко пало.
- Од тренутка када се деси рез у животу показујете колика је одлучност ваша у животу, од чега сте ви направљени. Када се све сруши у животу у том тренутку ја нисам могао више да будем кошаркаш, него сам морао да изучим школу, морао сам да се посветим томе да бих сутра могао да знам где сам и шта сам. Ту детињство престаје, престаје Бојан тинејџер, постаје један други живот, за 360 степени сте се окренули и ви немате главу дечака од 16 година, ви имате главу некога од 40 година. Једноставно морате да идете само у једном правцу, а то је негде горе. Негде горе ја морам да стигнем и мора да ме сачека мир, јер једина ствар у том тренутку у животу је био мир, само да имам мир и ништа више - причао је певач.
- Он је био јако поносан што сам ја челиста, а ја не да сам био поносан него сам био пресрећан јер гледати њега у рингу је било фантастично. Он је био техничар и гледати га у рингу је било као да се лептирица креће, то је тако изгледало. Његов осмех мислим да би разоружао најсуровијег непријатеља, он је имао тај сјај у себи. И када погледам своје детињство ја само видим лепе слике из свега тога - каже Бојан а на констатацију професорке докторке Славице Ђукић Дејановић да је оне не тако лепе вероватно потиснуо Бојан каже:
Са 16 година, тачније 2001. године Бојан остаје без оца и постаје стуб породице и сигурност мајци и млађем брату.
- Моја мајка никада то није дала да буде тако. Ја јесам то био, али она је желела да ја будем дете. На жалост нисам био дете, у њеним очима јесам, али ја никада нисам то дао. Тражио сам један једини разлог за живот, а то је да када дођем видим њен осмех и видим да ми је породица у реду. То је све. Јер, не можете да схватите, у једном тренутку не постоји више ништа, све је црно да црње не може бити, а онда видите жену која се сакрије и каже са осмехом: "Како је било у школи, је л' било све у реду?". Дођете у тај стадијум ако она није пала, немам ни ја право на то. Није постојао дан да нисам отишао на гроб - каже Бојан.
"Причао сам му шта ме боли"
Он често одлази на очински гроб.
- Као да заиста разговарамо, јер сам ја причао шта ме боли, али када сам се одселио за Београд, одједном више није то онај Бојан који иде са челом. Једину ствар коју сам тражио је била да имам клавир у својој близини. Ја нисам хтео да излазим по клубовима, ја нисам хтео да излазим по некаквим сплавовима, није ме ништа то занимало, мене је занимао клавир, стварање, читање и то је то. Знао сам да проводим сате и сате само читајући и читајући.
(Блиц)
