Pevač Bojan Marović retko govori o svom privatnom životu, ali jednom prilikom otvorio je dušu o svemu.
On je u emisiji "Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović" pričao o detinjstvu, životu i karijeri, a tada se dotakao gubitka oca.
Bojan je ostao bez očinske figure kada je imao 16 godina i to mu je veoma teško palo.
- Od trenutka kada se desi rez u životu pokazujete kolika je odlučnost vaša u životu, od čega ste vi napravljeni. Kada se sve sruši u životu u tom trenutku ja nisam mogao više da budem košarkaš, nego sam morao da izučim školu, morao sam da se posvetim tome da bih sutra mogao da znam gde sam i šta sam. Tu detinjstvo prestaje, prestaje Bojan tinejdžer, postaje jedan drugi život, za 360 stepeni ste se okrenuli i vi nemate glavu dečaka od 16 godina, vi imate glavu nekoga od 40 godina. Jednostavno morate da idete samo u jednom pravcu, a to je negde gore. Negde gore ja moram da stignem i mora da me sačeka mir, jer jedina stvar u tom trenutku u životu je bio mir, samo da imam mir i ništa više - pričao je pevač.
- On je bio jako ponosan što sam ja čelista, a ja ne da sam bio ponosan nego sam bio presrećan jer gledati njega u ringu je bilo fantastično. On je bio tehničar i gledati ga u ringu je bilo kao da se leptirica kreće, to je tako izgledalo. NJegov osmeh mislim da bi razoružao najsurovijeg neprijatelja, on je imao taj sjaj u sebi. I kada pogledam svoje detinjstvo ja samo vidim lepe slike iz svega toga - kaže Bojan a na konstataciju profesorke doktorke Slavice Đukić Dejanović da je one ne tako lepe verovatno potisnuo Bojan kaže:
Sa 16 godina, tačnije 2001. godine Bojan ostaje bez oca i postaje stub porodice i sigurnost majci i mlađem bratu.
- Moja majka nikada to nije dala da bude tako. Ja jesam to bio, ali ona je želela da ja budem dete. Na žalost nisam bio dete, u njenim očima jesam, ali ja nikada nisam to dao. Tražio sam jedan jedini razlog za život, a to je da kada dođem vidim njen osmeh i vidim da mi je porodica u redu. To je sve. Jer, ne možete da shvatite, u jednom trenutku ne postoji više ništa, sve je crno da crnje ne može biti, a onda vidite ženu koja se sakrije i kaže sa osmehom: "Kako je bilo u školi, je l' bilo sve u redu?". Dođete u taj stadijum ako ona nije pala, nemam ni ja pravo na to. Nije postojao dan da nisam otišao na grob - kaže Bojan.
"Pričao sam mu šta me boli"
On često odlazi na očinski grob.
- Kao da zaista razgovaramo, jer sam ja pričao šta me boli, ali kada sam se odselio za Beograd, odjednom više nije to onaj Bojan koji ide sa čelom. Jedinu stvar koju sam tražio je bila da imam klavir u svojoj blizini. Ja nisam hteo da izlazim po klubovima, ja nisam hteo da izlazim po nekakvim splavovima, nije me ništa to zanimalo, mene je zanimao klavir, stvaranje, čitanje i to je to. Znao sam da provodim sate i sate samo čitajući i čitajući.
(Blic)
