Прослављени глумац је оца упознао тек када је изашао из затвора.
Животна прича Војислава Воје Брајовића крије тешке и потресне детаље из најранијег детињства. Прослављени глумац својевремено је говорио о породичној трагедији која је обележила његове прве године, откривши да је свог оца упознао тек након што је изашао из затвора.
Воја Брајовић рођен је 11. маја 1949. године у Београду. Његови родитељи, Вукота и Милисава, били су учесници Народноослободилачког рата, а судбина породице драстично се променила после политичких превирања у тадашњој Југославији.
Породична трагедија после Информбироа
Глумац је једном приликом испричао да су му родитељи били млади револуционари и антифашисти, али да је његов отац скупо платио то што је имао своје ставове.
- Моји родитељи били су млади револуционари, антифашисти. Мајка се укључила у рат са 16, отац са 19 година. Старији брат се родио у Карловцу. Отац је био млади официр, волео је да мисли својом главом и то га је, наравно, коштало кад је наступила резолуција Информбироа. Сматрао је да је Тито издао интересе радничке класе.
- Осуђен је као политички неподобан, одведен на Голи оток, а казну је одлежао у Старој Градишки… Мама је волела да све буде лепо. Скоро да нисмо имали леба да једемо, али смо зато морали да будемо лепо обучени, све ‘ко из Бурде’. Имала је чипке на клозетској шољи.
- Она је одредила мене, мој живот. Са четири године почео сам да рецитујем по месним заједницама. Имао сам једну машинку и један главни хит ”Партизан на стражи”. И на овај начин је хтела да покаже да нисмо прокажени или антидржавни елемент. Кад сам кренуо на пријемни испит сашила ми је кошуљу и панталоне од тексаса. Знала је да је то модерно, али нисмо могли да купимо - причао је за Индекс.
Порекло породице Брајовић
Воја Брајовић је говорио и о пореклу своје породице, наводећи да Брајовићи воде корене из села Косић у Бјелопавлићима.
- Мој отац је добио презиме тако што је ђед Вуло Филиповић дошао у школу и уписао га као Брајовића. Често су то људи радили да би се разликовали због земљишних или матичних књига. Треба да се зна да се у Бјелопавлићима људи препознају по ‘вељем или мањем’ братству. Брајовићи су толико велики да су, малтене, полуплеме. Тако је и у нашем месту порекла, селу Косић, надомак Даниловграда.
Због доминације Брајовића свако ко је у Косићу носио презиме Јововић, Иковић, Филиповић, Беговић, кад је одлазио из земље, уписивао би у документа – Брајовић. Уједно није била реткост да два рођена брата носе различита презимена.
Један од рођака му је фудбалер Зоран Филиповић, који је био његов дублер у серији “Више од игре”. “Зоран је мој стрико, четири године млађи од мене.
Избацивање из стана и потрага за оцем
Један од најтежих тренутака за породицу догодио се док је Воја Брајовић још био беба. Како је испричао, имао је свега девет месеци када су им непознати људи упали у стан у Космајској улици у Београду.
Тада су његовог оца Вукоту одвели на робију, док су мајку, старијег брата и њега избацили из куће. После тога отишли су у Ваљево, код ујака. Оца је први пут упознао тек када се, након четири године, вратио из затвора.
Глумац је открио да им је по повратку отац свакодневно читао народне песме, док је мајка инсистирала да рецитује, што му је касније остало као важан део живота.
Сећања која су заувек остала урезана
Воја Брајовић је са много емоција говорио о детињству, боравку код очевих рођака у Црној Гори и сликама које су му остале дубоко урезане.
- Као деца ишли смо на прелепу планину Пониквицу, где је наш ђед изводио стоку на пашу. Онда се спавало у колибама, у једној просторији од двадесетак квадрата, са огњиштем у средини. Лежали смо на шушбинама, врећама пуним лишћа, нас петнаестак, цела ближа родбина. И били смо пресрећни! Баба ме је водила иза куће да ми покаже крст који ће јој, кад умре, ставити на гроб. Та слика ми се заувек урезала, као и оне кад ме је мајка, а имао сам једва три године, водала са собом по Југославији, да тражимо оца који је нестао у вртлогу Информбироа. На крају смо га нашли у Градишци. Спавали смо код чувара гробља, он нас је једини примио у кућу.
Да би оцу дала неки знак да смо живи, мајка је у кашу коју му је преко везе послала у затвор ставила и моју цуцлу. Јер, мучећи га, стално су му говорили да му је породица мртва, да смо се подавили. Цуцла је била знак да издржи, због нас. То што смо преживљавали је свакако одређивало моју судбину. Нас двојица мали, мајка сама, самохрана, а треба да нас заштити. Како? Тако што нас је водила по приредбама, на њима сам рецитовао. Ја на бини, у правој партизанској униформи, са дрвеном машинком о рамену, а отац у затвору.
Како је Воја Брајовић говорио о очевом досијеу
Касније у животу, глумац је имао прилику да прочита затворски досије свог оца. Како је рекао, утисак који је понео био је истовремено трагичан и апсурдан.
- Трагикомично. Трагична ситуација сама по себи, а кад прочитате досије постаје потпуно комично. Све то говорим сликовитости ради, због импулса оптимизма живота у сиромаштву, у неприликама вис маиор, у неправди. Оптимизам у тешким тренуцима. Ово време бих окарактерисао управо тако. Верујем да и данас има оптимизма, и разлога за њега. Није оптимизам то што јесте само када је топло, удобно и угодно. Оптимизам се рађа и када је најтеже, јер без њега нема живота, нема даље. То говорим ја кога, вероватно с правом, сматрају дефетистом и човеком који вазда има мрачне визуре - рекао је глумац.
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
