У емотивној исповести, Бранка Катић осветљава болну породичну причу о менталној болести, љубави и борби за разумевање.
Позната српска глумица Бранка Катић проговорила је о најмрачнијим тренуцима свог детињства – одрастању уз мајку која је боловала од биполарног поремећаја. Њена емотивна исповест открива како изгледа живот детета које покушава да разуме оно што ни одрасли не могу да објасне.
„Имала сам само десет година када је мама први пут пала у депресију“
„Престала је да једе, да говори, да се купа… То је био потпуни шок. Нисам разумела шта се дешава. Пре тога је била весела, нежна, брижна – а онда, као да је нестала. Само је ћутала и гледала у празно“, присећа се Бранка.
Мајка није желела да потражи стручну помоћ, што је додатно отежавало ситуацију. „Мислила је да је срамота ићи код психијатра. Да ће људи помислити да је луда. То је била велика стигма тада – а ни данас није много боље.“
„Њен поглед ме највише плашио“
Глумица признаје да је као дете најтеже подносила мајчину емоционалну одсутност. „Тај празан, изгубљен поглед... Плашила сам се да је више никада нећу добити назад. Да више никада неће бити она моја мама коју сам знала и волела.“
Туга, страх и немоћ пратили су целу породицу. Отац и старија сестра Маја покушавали су да преузму бригу о домаћинству. „Маја је ускочила у мамину улогу. Девет година је старија од мене и била је мамина сенка – било јој је ужасно тешко. Тата је све тумачио погрешно – мислио је да се мама њему инати, да то ради намерно.“
„У плус фазама била је незаустављива“
Бранка се присећа и тренутака када би се мајчино расположење окренуло наглавачке. „Тада би постајала као сила природе. Није спавала, била је пуна енергије, неухватљива. Знала је да буде раздражљива, понекад и напорна, али је тада чинила и чудесне ствари. Једном је помогла оцу девојчице из Ирана да пронађе хирурга за њену операцију. То су били њени херојски тренуци.“
„Трудила сам се да је не кривим“
Иако је била дете, Бранка је брзо научила да не гаји љутњу према мајци. „Знала сам да није њена кривица. Осећала сам ту њену тугу. Учила сам да свет може да буде и ружан и неправедан. И кад сам касније сазнала да је биполарни поремећај заправо хемијски дисбаланс у мозгу, још више сам је жалила.“
Додаје да је друштво тада било потпуно неспремно да се носи са менталним болестима. „О психотерапији се није говорило. Људи су бежали од тога. А све што је мојој мами требало били су лекови и разумевање.“
„Данас бих јој рекла – ниси сама“
Бранка данас, с дистанце, жали што тада није могла да учини више. „Толико пута сам желела да је загрлим и кажем – ниси луда, ниси слаба, ниси сама. Само си болесна, и то није твоја кривица.“
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
