U emotivnoj ispovesti, Branka Katić osvetljava bolnu porodičnu priču o mentalnoj bolesti, ljubavi i borbi za razumevanje.
Poznata srpska glumica Branka Katić progovorila je o najmračnijim trenucima svog detinjstva – odrastanju uz majku koja je bolovala od bipolarnog poremećaja. Njena emotivna ispovest otkriva kako izgleda život deteta koje pokušava da razume ono što ni odrasli ne mogu da objasne.
„Imala sam samo deset godina kada je mama prvi put pala u depresiju“
„Prestala je da jede, da govori, da se kupa… To je bio potpuni šok. Nisam razumela šta se dešava. Pre toga je bila vesela, nežna, brižna – a onda, kao da je nestala. Samo je ćutala i gledala u prazno“, priseća se Branka.
Majka nije želela da potraži stručnu pomoć, što je dodatno otežavalo situaciju. „Mislila je da je sramota ići kod psihijatra. Da će ljudi pomisliti da je luda. To je bila velika stigma tada – a ni danas nije mnogo bolje.“
„Njen pogled me najviše plašio“
Glumica priznaje da je kao dete najteže podnosila majčinu emocionalnu odsutnost. „Taj prazan, izgubljen pogled... Plašila sam se da je više nikada neću dobiti nazad. Da više nikada neće biti ona moja mama koju sam znala i volela.“
Tuga, strah i nemoć pratili su celu porodicu. Otac i starija sestra Maja pokušavali su da preuzmu brigu o domaćinstvu. „Maja je uskočila u maminu ulogu. Devet godina je starija od mene i bila je mamina senka – bilo joj je užasno teško. Tata je sve tumačio pogrešno – mislio je da se mama njemu inati, da to radi namerno.“
„U plus fazama bila je nezaustavljiva“
Branka se priseća i trenutaka kada bi se majčino raspoloženje okrenulo naglavačke. „Tada bi postajala kao sila prirode. Nije spavala, bila je puna energije, neuhvatljiva. Znala je da bude razdražljiva, ponekad i naporna, ali je tada činila i čudesne stvari. Jednom je pomogla ocu devojčice iz Irana da pronađe hirurga za njenu operaciju. To su bili njeni herojski trenuci.“
„Trudila sam se da je ne krivim“
Iako je bila dete, Branka je brzo naučila da ne gaji ljutnju prema majci. „Znala sam da nije njena krivica. Osećala sam tu njenu tugu. Učila sam da svet može da bude i ružan i nepravedan. I kad sam kasnije saznala da je bipolarni poremećaj zapravo hemijski disbalans u mozgu, još više sam je žalila.“
Dodaje da je društvo tada bilo potpuno nespremno da se nosi sa mentalnim bolestima. „O psihoterapiji se nije govorilo. Ljudi su bežali od toga. A sve što je mojoj mami trebalo bili su lekovi i razumevanje.“
„Danas bih joj rekla – nisi sama“
Branka danas, s distance, žali što tada nije mogla da učini više. „Toliko puta sam želela da je zagrlim i kažem – nisi luda, nisi slaba, nisi sama. Samo si bolesna, i to nije tvoja krivica.“
(Kurir)
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
