Стево Жигон умро је у 80. години, а дан пре тога, поздравио се са најближима.
Легендарни глумац Стево Жигон преминуо је 2005. године, оставивши иза себе ћерку Ивану, сина Николу и ванбрачног сина Вида. Његова смрт означила је крај једне епохе у југословенском и српском глумишту, а сећање на њега и даље живи кроз његове незаборавне улоге и приче о његовом животу.
Рани живот и ратне године
Стево Жигон рођен је 1926. године у Љубљани, тадашњој Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Још као дечак, био је укључен у саботажне акције које је организовао Народноослободилачки фронт Словенаца. Године 1942. ухапшен је од стране италијанске војске. За длаку је избегао стрељање, захваљујући томе што је био малолетан, али је у војном затвору провео целу годину дана.
Након ослобађања, његовим мукама није дошао крај – послат је у концентрациони логор Дахау. Управо тамо научио је немачки језик, који му је касније омогућио да бриљира у улогама немачких официра у ратним филмовима. Из Дахауа спасили су га Американци, ослобађајући цивиле, што му је омогућило да настави живот и уметничку каријеру.
Глумачка каријера и уметнички живот
По завршетку рата, Жигон се посветио студијама и уметности, завршивши глуму у Љубљани. Био је не само врхунски глумац, већ и режисер, иако га је публика највише упамтила по серијама "Отписани" и "Повратак отписаних". Стево је имао јединствену способност да ликове обликује са дубином, а његова искреност и одсуство длаке на језику чинили су га посебним.
Стево Жигон о вери и животним принципима
Жигон је био познат по томе што је отворено изражавао своје мишљење, па чак и када је реч о контроверзним темама попут религије. У емисији "Клопка" на тадашњој БК телевизији рекао је:
"Своју децу не бих уписао на часове веронауке. Ако вера није наука. А суштина науке је сумња. Супротност вере је управо сумња. Наука напредује јер сумња чак и у оно што је већ постигла. А вера од вас тражи да верујете на реч."
Додао је и своју личну рефлексију:
"Ја сам иначе крштени католик... Нисам бирао. Али, упркос крсту и веронауци, остао сам комуниста. Мој први катехета је јео бели лук на часу и ужасно смрдело у учионици. Сећам се да је причао како је живот долина суза, и да прави живот почиње после смрти, а једе лук да продужи овоземаљски живот. Управо тада сам постао атеиста. Видео сам да лаже. Црква је нешто друго од Бога. Мени је веома блиска мисао о Богу, али црква је најдаље од њега."
Породични живот и ванбрачни син Вид
Из кратке романсе са словеначком глумицом Метом Вранич, Жигон је добио сина Вида, ког је упознао тек када је наследник имао 28 година. Вид је у интервјуима описивао први сусрет:
"Године 1971. Стево Жигон је дошао у Љубљану да режира ‘Пигмалиона’. Елзу Дулитл глумила је моја мајка, Мета Вранич. Могло би се рећи да сам настао као производ те кратке романсе. Мој отац се тада враћао кући у Београд, где је имао већ породицу."
Вид је сазнао за свог оца када је имао 15 година, али га тада није желео тражити због заштите од очуха и неизвесности како ће реаговати Стевова породица. Коначно, са 28 година упознао је свог оца у Београду, где га је Стево и његова породица срдачно примила. Наредних пет година провели су заједно, све до Стевине смрти 2005. године.
"Један дан пре него што је умро, звао ме је у Љубљану и питао да ли му могу опростити што ме није раније потражио. Када сам му рекао да га волим, изгледало је као да је то једино што је желео да зна пре него што нас остави."
Последња ноћ Стеве Жигона
Стево је своје последње тренутке провео окружен породицом – супругом Јеленом, ћерком Иваном и својим псом Бимбом. Ивана Жигон у мемоарима описује:
"Стевину последњу ноћ пробдели смо заједно код куће. Лежао је непомичан крај мојих ногу, а ја сам читаву ноћ певала свом тати о Дану победе над фашизмом и Булату Окуџави. Тог јутра нисам приметила да имам температурицу која ме је пратила последња два месеца. Осећала сам само једну чудну ствар – рука којом сам држала татину ледену руку, током ноћи је постајала све топлија."
Стево је био свестан свог одласка и последњу ноћ провео мирно, затворен у соби, чекајући смрт.
Наслеђе и сећање
Жигон је оставио неизбрисив траг на југословенској и српској сцени. Његове улоге, енергија и искреност учинили су га јединственим уметником, а приватно је био човек пун љубави и принципа. Супруга Јелена је наставила да чува сећање на њихов живот и љубав, преминувши 13 година након њега. Њихова прича и данас инспирише и подсећа на снагу уметности и људскости.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
