У последњем интервјуу, Бора Чорба је са хумором говорио о својој болести и начину на који је открио да је болестан.
Вест о смрти Боре Ђорђевића 4. септембра 2024. године затекла је јавност, иако је легендарни фронтмен "Рибље Чорбе" последњих година отворено говорио о нарушеном здрављу и све тежем животу са болешћу. Бора је преминуо у 72. години у болници у Љубљани, након што се његово стање нагло погоршало услед тешке упале плућа, на већ озбиљно нарушено здравље.
Ипак, оно што његову последњу животну етапу чини посебно потресном јесте чињеница да је и сам био свестан да више нема снагу коју је некада имао. Човек који је деценијама без даха певао пред хиљадама људи, путовао, наступао и живео готово без кочнице, у једном тренутку морао је да призна да га тело више не прати.
У једном од последњих разговора са Миром Адањом Полак, емитованом у августу 2024. године, Бора је о свом здрављу говорио без улепшавања, али и без самосажаљења. Чак је и тада, као и много пута раније, успевао да тешке ствари изговори на себи својствен начин – са дозом ироније, црног хумора и свести о сопственој пролазности.
Годинама је живео са болешћу, али није желео да успори
Бора Ђорђевић годинама се борио са хроничном опструктивном болешћу плућа, односно ХОБП, стањем које постепено отежава проток ваздуха и може значајно да наруши способност човека да обавља свакодневне активности.
За човека чији је живот био нераскидиво везан за музику, наступе и путовања, таква болест представљала је посебно тежак терет. Певање пред публиком захтева велики напор, а Бора је временом све отвореније признавао да му је физички део наступа постао много тежи него раније.
Сам је једном приликом описао тренутак када је схватио да његово тело више не функционише као раније:
"Вероватно бих се угасио негде успут да нисам дошао у Словенију, јер сам сувише дивљао. И то има својих добрих страна, али мало сам претеривао. Схватио сам то када су престали да ми раде поједини делови, а није било резервних. Нисам одмах реаговао, опустио сам се. Човек прво помисли: ’Тераћу докле могу’, не забрине се уопште."
У тој реченици можда се најбоље види његов однос према сопственом здрављу – свест да је дуго игнорисао упозорења, али и карактер човека који није умео лако да се заустави.
Супруга Дубравка била му је највећи ослонац
У последњим годинама живота Бора је често истицао колико му значи супруга Дубравка, која је била уз њега током тешког периода.
Пресељење у Словенију, мирнији начин живота и подршка коју је тамо имао променили су, према његовим речима, његов однос према животу. У интервјуу је признао да је раније много тога узимао здраво за готово, док је касније почео да схвата колико је важно имати некога поред себе због кога вреди покушавати да се живи што дуже.
"Сада знам поред кога сам и ко ме воли, и да има смисла трудити се да потрајеш што дуже, да би и та љубав потрајала", говорио је Бора.
Његова прича о Дубравки била је једна од ретких тема у којима је познати рокер потпуно спуштао гард. Чак је и разлику у годинама умео да претвори у шалу:
"Био сам дечкић када смо се срели, имао сам 61 годину. Жао ми је што је нисам упознао раније. Десет година смо заједно."
Мира Адања Полак је касније забележила да је Бора у Љубљани живео мирнијим животом, да је престао да пије и пуши и да је уз супругу пронашао неку врсту "мирније луке", иако ни тада није престао да ствара, пише и размишља о музици.
Ни болест није могла да га одвоји од бине
Иако му је здравље све више отежавало свакодневни живот, Бора није желео да се одрекне онога што је за њега представљало много више од професије.
У последњем интервјуу отворено је рекао да му је физички напор потребан да би уопште изашао на бину постао озбиљан проблем.
"Теже ми је да се попнем на бину него да певам. После сам празан и срећан на неки начин јер сам дао све од себе. Свираш зато што волиш, а паре ће доћи. Кад не бих певао, онда боље да ме нема. Не би имало смисла", рекао је тада.
Те речи данас звуче готово као његова последња порука публици. За Бору музика није била само посао који је могао да напусти када тело више није могло да издржи. Она је била део његовог идентитета, нешто што га је одржавало чак и онда када му је било физички тешко.
Публика му је, заузврат, узвраћала истом енергијом. Говорио је о људима који су прелазили огромне километраже како би слушали „Рибљу Чорбу“, о фановима који су тетовирали знак бенда и о осећају да га та љубав и даље враћа на сцену.
Његова последња песма добила је сасвим друго значење
Посебно место у његовим последњим данима заузимају речи које је изговорио пред камерама Мире Адање Полак.
Током тог разговора Бора је цитирао стихове нове песме, говорећи да управо они описују његово тадашње стање:
"Заиста не волим то што старим, постајем матора ленштина, не живим, само животарим, и патим од разних болештина... Овде се осећам к'о и сви странци, док задње дане одрађујем, све људе држим на дистанци и самом себи досађујем."
У тренутку када је разговор емитован, те речи су могле да се схвате као још један Борин карактеристичан спој ироније и меланхолије. После његове смрти, међутим, добиле су много тежу и интимнију димензију.
Још потреснији био је тренутак када је у истој емисији извео песму "Очи малог пса". Док је певао стихове о одласку и растанку, Мира Адања Полак није успела да задржи сузе. Песма данас звучи готово пророчки, иако нико тада није могао да зна колико ће брзо њене речи добити другачије значење.
Последњи месеци: здравље се све више погоршавало
Борин организам већ је био озбиљно исцрпљен болешћу када је почетком 2024. године било јасно да више не може да живи истим темпом.
Здравствени проблеми већ су раније утицали на његове наступе. Због упале плућа и здравственог стања био је отказан и један концерт пред Нову годину, али се Бора тада опоравио и поново говорио о будућим наступима. Чак је планирао нове концерте и настојао да задржи осећај да његов живот и даље иде уобичајеним током.
Ипак, како су месеци пролазили, постајало је све јасније да је борба много озбиљнија него што је желео да покаже.
Његово тело више није имало резерву коју је некада имао. Сваки напор постајао је тежи, а хронична болест плућа остављала је све мање простора за опоравак.
Тешка упала плућа била је преломни тренутак
У августу 2024. године његово здравствено стање нагло се погоршало након тешке упале плућа. Завршио је у болници у Љубљани, где су лекари покушавали да стабилизују његово стање.
Само неколико дана раније јавност је могла да чује његов глас у разговору са Миром Адањом Полак, у којем је отворено говорио о старењу, болести и све тежем животу. У том тренутку вероватно нико није могао да претпостави да ће то бити један од његових последњих јавних разговора.
У болници се његово стање наставило погоршавати, а последње дане провео је уз медицинску помоћ и кисеоник.
Лекар открио колико је Бора тешко прихватао болницу
О последњим данима Боре Ђорђевића касније су се у јавности појавиле и потресне информације његовог лекара.
Према његовим речима, Бора је током лечења у Словенији два пута покушавао да напусти болницу, док је трећи пут морао да потпише да, уколико поново оде, лекари више неће моћи да га лече под истим условима.
"Бора је двапут бежао из болнице у Словенији, трећи пут га натерали да потпише да га више не лече ако побегне. Продао је стан у Београду, купио кућу на Авали, није био три дана у тој кући, није ни стигао да уђе у кућу, тако је одлучио", рекао је доктор за медије.
Та информација можда најбоље показује колико му је било тешко да прихвати чињеницу да више није господар свог времена и свог тела. Човек навикнут на путовања, концерте, дружења и слободу тешко је прихватао болничке зидове и ограничења која су долазила са болешћу.
Лекар је испричао и да је Бора продао стан у Београду и купио кућу на Авали, али да у њој практично није ни стигао да живи. Према том сведочењу, у кућу није успео ни да уђе пре него што је његово здравствено стање поново постало озбиљно.
Пријатељ открио како су изгледали његови последњи дани
Менаџер и Борин велики пријатељ, Бане Обрадовић испричао је како је изгледала певачева борба са тешком болешћу.
"Јесте му било лоше, али смо се надали да ће се догодити чудо. Борио се као лав, то су нам рекли лекари. Све што су му давали од терапија, чинило се као да му је било потребно. Изненадило нас је све, иако смо знали дијагнозу. Жао нам је, он је ипак једна озбиљна легенда која је отишла на небо, и нека га анђели горе чувају," дрхтавим гласом рекао је Бане Обрадовић и додао:
"Плућа су била пресудна. У једном тренутку више није могао да дише, и секрет који се скупљао није могао да искашље. Тада су морали да га интубирају и ставе на респиратор. На респиратору је био десет дана, лекари су му давали лекове и инфузије. Говорили су да је стабилан, мада је све време спавао. Стање нагло погоршало и више није било спаса. Преминуо је око 4 сата ујутру," открио је Бане.
Отишао је неколико дана касније
Бора Ђорђевић преминуо је 4. септембра 2024. године у Љубљани, након компликација повезаних са дугогодишњом болешћу и тешком упалом плућа.
Иза њега је остала каријера која је обележила више генерација, стотине песама, стихови које су људи деценијама цитирали и глас који је постао један од најпрепознатљивијих симбола домаћег рокенрола.
Али када се данас говори о његовим последњим данима, можда највише остаје утисак човека који је, упркос свему, покушавао да живи до последњег тренутка онако како је умео – без много одрицања, са музиком као разлогом за устајање, са хумором као одбраном од страха и уз особу коју је у позним годинама живота сматрао својим највећим ослонцем.
Бора је знао да му време измиче. Говорио је о томе отворено, понекад кроз шалу, понекад кроз стихове, а понекад сасвим директно. И управо зато његове последње речи данас имају посебну тежину: нису биле само стихови о старости и болести, већ својеврсни запис човека који је осећао да му тело више не допушта да живи као некада, али који до самог краја није желео да одустане од онога што га је чинило Бором Чорбом.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
