Глумац Сем Нил, звезда франшизе филмова „Парк из доба јуре“, преминуо је у 78. години.
Вест о његовој смрти потврдила је породица у саопштењу објављеном на друштвеним мрежама.
„Са великом тугом делимо вест о његовој смрти у понедељак, 13. јула, у Сиднеју, Аустралија. Сем је био окружен породицом и преминуо је с достојанством које је карактерисало цео његов живот. Губитак је био изненадан и неочекиван. Желимо да изразимо најдубљу захвалност особљу приватне болнице Свети Винсент за њихову невероватну негу“, навела је породица, замоливши јавност да поштује њихову приватност.
Његова смрт посебно је потресла обожаваоце широм света јер је пре само неколико месеци саопштио да је победио рак крви, болест са којом се годинама храбро борио. После исцрпљујућих терапија и учешћа у клиничком програму лечења, у априлу ове године обрадовао је јавност речима које су многи доживели као мало чудо.
„Управо сам био на прегледу и у мом телу нема рака. То је изванредна ствар. Веома сам узбуђен што је то могуће“, рекао је тада.
Званичан узрок смрти још увек није објављен, али је познато да је Сем радио пуном паром готово до смрти. Иако је играо у неким од највећих филмских хитова свих времена, никада себе није сматрао звездом.
„Могу да одем у Старбакс и нико ме неће узнемиравати. Имам пријатеље који су заиста познати и никада не не бих мењао с њима“, говорио је уз осмех.
Током више од пола века дуге каријере играо је научнике, краљеве, шпијуне, негативце, полицајце, чаробњаке и обичне људе.
Рођен је 14. септембра 1947. године у Омагу, у Северној Ирској, као Нигел Џон Дермот Нил. Његова мајка Присила била је Енглескиња, док је отац Дермот био Новозеланђанин који је у то време служио војску у Северној Ирској као официр Краљевских ирских стрелаца. Захваљујући породичном пореклу током живота имао је право на британско, ирско и новозеландско држављанство.
Када је имао седам година, породица се преселила на Нови Зеланд. Најпре су живели у Крајстчерчу, а потом у Данидину, где је провео највећи део детињства. Управо тамо добио је надимак Сем, који ће касније постати његово уметничко име.
„У школи је било превише дечака који су се звали Најџел. Осим тога, чинило ми се да је то име превише отмено за једно новозеландско игралиште“, присећао се кроз смех.
Још као дечак имао је изражену машту, али и велики проблем који га је дуго пратио. Муцао је толико да је, како је касније признавао, често прижељкивао да га људи ништа не питају како не би морао да одговара.
„Надао сам се да ми се нико неће обратити јер сам се плашио да говорим. Касније сам то превазишао, али се и данас понекад може чути да замуцкујем“, рекао је једном приликом.
Управо га је позориште ослободило страха од јавног наступа.
После средње школе уписао је Универзитет у Кентерберију, где је покушао да студира право. Међутим, већ током прве године схватио је да је направио погрешан избор.
Није положио ниједан испит, али је зато све више времена проводио у студентском позоришту.
„То је било време мог живота. Први пут сам осетио да припадам нечему.“
Одустао је од идеје да постане правник или војник попут оца и одлучио да ризикује. Плата младог глумца била је симболична – свега двадесетак долара недељно и оброк који би остао након представа.
Прве телевизијске улоге добио је почетком седамдесетих година, када се појавио у неколико новозеландских продукција. Радио је и иза камере, писао сценарије и режирао кратке филмове за Националну филмску јединицу Новог Зеланда, стичући искуство које ће му касније бити драгоцено.
Прави пробој догодио се 1977. године филмом „Слеепинг Догс“, првим новозеландским остварењем које је привукло озбиљну међународну пажњу. Критичари су одмах приметили високог, харизматичног глумца који није имао изглед класичне филмске звезде, али је поседовао оно много важније – способност да потпуно убедљиво изнесе сваки лик.
Уследио је одлазак у Аустралију, где је добио главну мушку улогу у филму „Мy Бриллиант Цареер“ са Џуди Дејвис. Већ почетком осамдесетих стигао је и први велики холивудски позив. Добио је улогу Демијена Торна у филму „Предсказање ИИИ“, наставку једног од најпознатијих хорор серијала свих времена. Исте године играо је и у култном филму „Поседовање“ редитеља Анџеја Жулавског.
Од тог тренутка његова међународна каријера кренула је узлазном путањом, али је и даље одбијао да се пресели у Лос Анђелес.
„Нисам желео да одгајам децу у Холивуду. Осим тога, тамо се разговарало само о шоу-бизнису. То ме је бескрајно замарало“, објаснио је годинама касније.
Почетком деведесетих година Сем Нил већ је био цењено глумачко име. Публика га је упознала кроз филмове „Лов на Црвени октобар“, „Деад Цалм“, „Евил Ангелс“ и бројне телевизијске пројекте, док су га критичари хвалили због способности да подједнако уверљиво игра хероје и негативце. Ипак, ниједан од тих филмова није могао да га припреми за оно што ће уследити 1993. године.
Када је Стивен Спилберг почео припреме за екранизацију романа Мајкла Крајтона „Парк из доба јуре“, мало ко је могао да претпостави да ће управо тај филм заувек променити историју биоскопа. Комбинација револуционарних специјалних ефеката, аниматронике и рачунарски генерисаних диносауруса представљала је нешто што публика до тада није видела.
Нил је добио улогу доктора Алана Гранта, повученог палеонтолога који се изненада нађе лицем у лице са живим диносаурусима.
„Било је сјајно бити део тако великог успеха и много дугујем Спилбергу и свима који су учествовали у филму, али не мислим да је 'Парк из доба јуре' направио неки сеизмички помак у мојој каријери. Нисам постао велики акциони херој. Мада постоји једна врло чудна акциона фигурица из деведесетих на којој сам приказан као мишићави суперхерој у необичним гаћама“, говорио је кроз смех.
Снимање филма, међутим, није било ни приближно безбрижно колико је публика могла да претпостави. У својим мемоарима „Дид И Евер Телл Yоу Тхис?“ описао је догађај који је могао да се заврши трагедијом. Током снимања на хавајском острву Кауаи филмску екипу погодио је ураган Иники, један од најразорнијих у историји Хаваја.
„Замало смо погинули током првих неколико недеља снимања. Једног јутра рекли су нам да останемо у хотелу јер се приближава ураган. Био сам на плажи са Лором Дерн када ме је питала: 'Семе, мислиш ли да бисмо данас могли да умремо?' Док сам гледао огромне црне облаке како долазе преко Пацифика, схватио сам да морам искрено да јој кажем да мислим да бисмо заиста могли.“
Комплетна глумачка екипа и стотине чланова продукције склоњени су у хотелску балску салу неколико сати пре него што је ураган ударио острво.
„Иники је био ураган четврте категорије. Потпуно је уништио наше сценографије. Шест људи је погинуло, а штета је износила више од три милијарде долара.“
Када је олуја прошла, призор који их је сачекао био је застрашујући. Хотелски комплекс био је готово сравњен са земљом, путеви непроходни, а велики део острва потпуно разорен.
„Прилично сам сигуран да нас је спасло то што се ураган брзо померио. Да је потрајао још мало, огроман плимни талас прошао би кроз балску салу у којој смо били и вероватно би нас све удавио.“
Када је „Парк из доба јуре“ стигао у биоскопе, постао је највећи филмски хит своје генерације. Филм је зарадио више од милијарду долара, освојио три Оскара и поставио нове стандарде у коришћењу визуелних ефеката.
Због огромног успеха франшизе Нил се вратио улози доктора Гранта у филму „Парк из доба јуре ИИИ“ из 2001. године, а затим и више од две деценије касније у остварењу „Јурассиц Wорлд Доминион“, где су се први пут поново окупили главни глумци из оригиналног филма – Сем Нил, Лора Дерн и Џеф Голдблум.
Исте 1993. године остварио је запажену улогу у филму „Клавир“ редитељке Џејн Кемпион, једном од најнаграђиванијих остварења деценије. Филм је освојио Златну палму у Кану и три Оскара, док је Нил још једном показао колико лако прелази из блокбастера у озбиљне ауторске драме.
Публика га памти и по улози капетана Василија Бородина у филму „Лов на Црвени октобар“, историјској мини-серији „Реиллy, Аце оф Спиес“, хорору „У чељустима лудила“, научнофантастичном класику „Евент Хоризон“, породичним филмовима „Петар Зец“, али и по телевизијским серијама „Тхе Тудорс“, у којој је играо кардинала Томаса Волсија, „Пеакy Блиндерс“, где је тумачио немилосрдног инспектора Честера Кембела, као и „Мерлин“, у којој је играо легендарног чаробњака.
Последњих година публика га је гледала у аустралијској правној драми „Тхе Тwелве“, серији „Унтамед“ и у филму из франшизе „Годзилла x Конг“.
Виногради
Када би се камере угасиле, враћао се на Нови Зеланд, међу винограде, животиње и природу, месту за које је говорио да га подсећа ко је заправо и због чега је све почело.
„Бити глумац и бити славна личност две су потпуно различите ствари. Себе сматрам разумно успешним филмским и телевизијским глумцем, али не и филмском звездом. Могу да одем у Старбакс, наручим кафу и нико ме неће узнемиравати. Кажем им своје име, напишу га на чаши и наставимо даље. Имам пријатеље који су заиста огромне звезде и никада се не бих мењао с њима.“
На Новом Зеланду купио је велико имање и основао винарију „Тwо Паддоцкс“, која је временом постала једна од најпознатијих у региону Централ Отаго. Говорио је да виноград никада није био нарочито исплатив посао, али да га је чинио срећним.
„Волео бих да виноград издржава мене, али у стварности ја финансирам њега. То је посао који одузима невероватно много времена и новца, али не бих га мењао ни за шта. Доноси ми задовољство, а понекад и добро вино.“
На друштвеним мрежама далеко чешће је објављивао снимке својих оваца, патака, свиња и паса него фотографије са црвеног тепиха. Животиње је често називао именима колега из филмске индустрије, што је забављало његове пратиоце.
Љубавни живот
Почетком осамдесетих упознао је глумицу Лизу Хароу током снимања филма „Предсказање ИИИ“. Добили су сина Тима, али њихова веза није потрајала.
Године 1989. оженио је шминкерку Норико Ватанабе, са којом је добио ћерку Елену, док је прихватио и њену ћерку Маико из претходног брака као своје дете. После готово три деценије заједничког живота развели су се 2017. године.
Мало људи зна да је још као веома млад постао отац дечака који је дат на усвајање. Тек много година касније поново су успоставили контакт и изградили однос.
Током промоције филма „Јурассиц Wорлд Доминион“ приметио је да су му лимфне жлезде необично натечене. Лекарски прегледи показали су да болује од ангиоимунобластичног Т-ћелијског лимфома, агресивног облика рака крви у трећем стадијуму.
Лечење је било тешко, а класична терапија после извесног времена престала је да даје резултате. Управо тада понуђено му је да учествује у клиничком програму ЦАР Т-ћелијске терапије, револуционарном начину лечења код ког се пацијентове имуне ћелије генетски мењају како би препознале и уништиле ћелије рака.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
