Животна прича Микија Јевремовића – од детињства и музичких почетака, преко љубави и разочарања, до неизбрисивог трага који је оставио у музици и срцима своје породице и публике
Мики Јевремовић је имао само шест година када је први пут стао на сцену Народног позоришта у Пожаревцу. Иако дете, пред публиком се понашао сигурно, као да му је сцена већ тада била природно окружење. Таленат се јасно видео од најранијих дана, а музика је врло брзо постала неодвојиви део његовог живота.
„Врло рано сам почео да свирам виолину, и то виолину која је тада била огромна за мене“, присећао се Мики.
„Једва сам је држао, али сам био упоран. Ипак, убрзо сам схватио да ме нешто друго још јаче вуче – певање. То је била моја права љубав.“
Мики је рођен у талентованој породици
Музика је у његовој породици била готово наследна. Како је сам говорио, и мајка и отац су певали у хору, па је одрастао окружен гласовима и песмом. Ипак, највећи утицај имала је његова старија сестра.
„Генетски су ми и мама и тата били певачи, али сестра је та која је на мене највише утицала“, рекао је у једном интервјуу. „Тада ми је певање буквално ушло под кожу.“
Један од најемотивнијих тренутака из детињства за Микија је био дан када му је сестра купила гитару. Тај гест је за њега био прекретница.
„Десило се нешто невероватно. Сестра је одвајала новац и купила ми гитару. Мојој срећи није било краја“, говорио је с осмехом. „То није била само гитара – то је била потврда да неко верује у мене.“
У породици је и брат Зоран имао изузетан глас и велики таленат, али, како је Мики волео да каже, био је другачијег темперамента.
„Мој брат Зоран је имао сјајан глас и огроман таленат, али је био лењ“, причао је Мики кроз шалу. „Први хонорар који је скупљао за албум дао је да оде на кошаркашку утакмицу. То је био његов избор.“
Мики Јевремовић је рођен у Пожаревцу, али се са тринаест година преселио у Ваљево. Иако су тамо живели најкраће, тај град је оставио најдубљи траг у његовом животу и уметничком развоју.
„Најкраће смо живели у Ваљеву, али ми је тај град остао највише у срцу“, истицао је.
„За мој музички напредак био је пресудан.“
У Ваљеву је направио прве озбиљне кораке ка каријери. У хали која је прокишњавала победио је на аматерском музичком такмичењу и освојио награду „Црвена мајица“, што му је отворило врата професионалног света.
„У тој хали која је прокишњавала победио сам на аматерском такмичењу, добио награду ‘Црвена мајица’ и снимио први албум за Југотон“, говорио је с поносом.
Осим музичког искуства, Ваљево му је донело и дубоку везу са језиком и речју.
„У Ваљеву сам упио сву чистоту нашег језика и заволео га“, рекао је. „То ме је касније пратило у свакој песми.“
У емисији „Све што ми припада“ Мики Јевремовић је управо тим речима описао свој пут – пут који је почео дечјом радозналошћу, настављен породичном подршком и обликован градовима, људима и искуствима који су од њега створили уметника кога публика памти и данас.
Прва љубав
Прва љубав за Микија Јевремовића није била само младалачка емоција, већ снажно искуство које је обележило и његов лични и уметнички живот. Како је сам говорио, прве песме које је стварао носиле су печат тог осећања, искреног и неисквареног, какав постоји само на почетку.
„Прве акорде и прве песме посветио сам баш својој првој љубави“, причао је Мики. „Посветио сам јој песму ‘Сузе у ветру’, и веровао сам да ће то остати само моја мала, лична прича.“
Судбина је, међутим, имала другачије планове. Годинама касније, његова ћерка Јелена, не знајући ништа о тој песми, написала је своју прву композицију и дала јој исто име.
„Моја ћерка Јелена је прву песму коју је написала назвала ‘Сузе у ветру’, а да није знала за моју“, говорио је с посебном емоцијом. „Тада сам схватио да у животу ништа није случајно. Све је то било судбински.“
Та прва љубав трајала је пуних пет година и остала дубоко урезана у његовом сећању – као време када су се емоције и музика природно преплитале, без калкулација и очекивања.
Тежак почетак популарности
Иако је таленат био неоспоран, пут ка популарности за Микија Јевремовића није био лак. Слава га није дочекала спремног, нити ју је доживљавао као нешто природно или пожељно.
„Први пут сам примио хонорар док сам још био студент“, присећао се. „Ни тада нисам желео, али ми је зафалило пара. Када сам узео новац, поцрвенео сам као паприка, као да сам нешто украо.“
Управо у том периоду почео је да схвата да га људи препознају, али му та пажња није пријала онако како би се можда очекивало.
„Седим, учим, спремам испите, а прилазе ми студенткиње да се сликају са мном“, говорио је. „А ја не знам где се налазим. Мени је само било важно да научим, да положим испите. Нисам имао времена за губљење.“
Популарност га је затекла неспремног, тихо и ненаметљиво, док је он покушавао да остане фокусиран на образовање и лични развој.
Песма „Пијем“ – лична карта или заблуда?
Једна од његових најпознатијих песама, „Пијем“, годинама је у јавности важила за његову личну карту, што је њега самог често забављало, али и чудило.
„Не знам зашто су за песму ‘Пијем’ говорили да је моја лична карта“, искрено је говорио. „Ја углавном пијуцкам вино које ваља – и за крв и за глас.“
Иронија је била у томе што је песма настала пре него што је он уопште почео да „пијуцка“.
„Песма ‘Пијем’ је настала пре него што сам ја почео и да пијем вино“, говорио је уз осмех, разбијајући мит који се годинама везивао за његово име.
Ипак, ноћи у Скадарлији заузимале су посебно место у његовом животу, нарочито оне проведене са бившом супругом.
„Највише пијаних ноћи сам проводио са бившом супругом у Скадарлији“, причао је без задршке. „Кад се појавим на вратима са својом бившом драгом, они одмах крећу да певају ‘Снежне руже, беле руже’.“
Скадарлија је за њега била место радости, песме и живота без кочница.
„Потрошио сам бар две куће у Скадарлији“, говорио је кроз шалу. „Али било ми је лепо и опет бих, хвала Богу.“
Маратонац у љубави
Када је говорио о љубави, Мики Јевремовић је себе називао маратонцем, а не спринтером. Његове везе су биле дуге, интензивне и дубоке.
„Прва љубав је трајала пет година. Друга четири, пет година, па се завршила браком, али се завршила и разводом“, говорио је отворено. „А други брак је трајао пуних тридесет година.“
Упркос разводима и животним ломовима, никада није изгубио веру у љубав.
„Ја сам изузетно срећан човек“, истицао је. „Умео сам увек да волим, а има ли ишта лепше него кад умете да волите?“
Разводе није умањивао нити романтизовао – гледао их је онаквима какви јесу.
„Сваки развод је пола смрти“, говорио је тихо. „Али издржи се.“
Снагу за даље проналазио је у деци, која су за њега представљала другу половину живота.
„А друга половина су деца“, говорио је, јасно стављајући до знања да су управо они били његово упориште, утеха и разлог да се увек изнова подигне и настави даље.
Подсетимо, Мики Јевремовић је 29. децембра 2016. године доживео мождани удар, догађај који је дубоко потресао његову породицу, пријатеље и бројне поштоваоце широм региона. И поред великих напора лекара да му спасу живот, певач је наредне две недеље провео у коми. Вест о његовом здравственом стању тада је са стрепњом праћена у јавности, а нада да ће се опоравити тињала је до последњег тренутка. Нажалост, Мики је преминуо 13. јануара 2017. године, оставивши за собом неизбрисив траг у музици, али и велику празнину у животима својих најближих.
Иза себе је оставио ћерку Јелену, која је кренула његовим уметничким стопама, као и синове Ђорђа и Стефана. За Јелену је Мики био много више од оца – био је учитељ, ослонац, инспирација и сапутник кроз живот и уметност.
Пре неколико година, Јелена је посетила очев гроб и том приликом поделила дубоко емотивну поруку, којом је још једном показала колико је веза између њих била снажна и нераскидива. У тој исповести обратила му се речима пуним љубави, захвалности и туге:
Такилице мој, учио си ме да славим живот и сваког дана смо заједно обнављали ту лекцију уз ноте са твоје Мартин гитаре и чашицу домаће ракијице... Научио си ме како дељењем чистих емоција према другима уденемо у себе неописиву радост. Пренео си на мене све најлепше гене и дар да будем поборник и говорник љубави. Научио си ме да живим љубав колико год то понекад и болело... Данас је четири године од када си одлепршао у небеско пространство... И данас, као и сваког дана, чујем твоју песму коју ми певаш са анђелима... Видим те, песниче мој, са благим смешком на умилном лицу, како окружен крилатим Божанским бићима седиш на облачку са гитаром у руци и певаш ми "18 жутих ружа"... Знам да ме чуваш, бодриш, подржаваш, и имаш јасан договор са Свевишњим да пронађем Свој пут, да престанем да лутам тражећи себе у сивој маси... Хвала Ти! Коначно сам апсолутно срећна и спокојна на данашњи дан... Знам, једини моменти када сам кукавица су они док наглас плачем за тобом. Сваког дана дланове залијем сузама које за тобом теку. Неописиво ми фалиш... Али захвална сам Богу и теби на свим благодетима у којима коначно уживам са својом децом, на свим правим људима за које си "скоцкао" да ми уђу у живот као замена за твоју подршку и заштиту. Знам да си ти умешао прсте у то... Незамењив си, али овако је свакако лакше... Хвала ти што си баш ти мој такилица и волећу те бескрајно докле год дишем... – написала је Јелена на Инстаграму.
Ова порука, исписана из најдубљих слојева душе, још једном је потврдила колико је Мики Јевремовић био снажна фигура у животу своје ћерке, али и колико је његов дух остао присутан и након физичког одласка.
Подсетимо, Мики се у једном од својих последњих интервјуа присетио и почетака своје каријере, говорећи са посебном сетом о првом наступу. Тада је, као гост у једном локалу, требало да отпева свега две песме, али је публика, одушевљена његовим гласом и емоцијом, тражила још.
Нисам дуго узимао хонорар за своје наступе, јер сам тада као млад имао неку своју филозофију да не желим да продајем своја осећања.
Та реченица можда најбоље осликава његов однос према музици – она за њега није била посао, већ начин изражавања, искрена потреба да емоције подели са другима.
Након развода од супруге Гордане, са којом је био у браку пет година, Мики није крио да је доживео дубоко разочарање у љубав. Тај период живота оставио је траг на њему, што је и сам отворено признавао.
"Био сам мало скептик након развода и мало разочаран у љубав", рекао је Мики тада у једној емисији на Пинку.
Ипак, упркос личним ломовима, никада није престао да верује у емоције, нити да их кроз песму преноси другима – онако како је то чинио читавог живота.
Како је Микијев брат говорио о њему
Микијев рођени брат, Зоран Јевремовић, отворено је говорио о детињству које су провели заједно у Ваљеву, студентским данима у Београду, али и о приватном и љубавном животу свог брата, покојног певача који је оставио неизбрисив траг на естради. Његове исповести пружају ретки увид у живот Микија Јевремовића ван рефлектора и бине, показујући колико су његови породични корени и рани утицаји обликовали његов карактер и каријеру.
Зоран је присећао и почетака:
Мама се породила 27. марта 1941. године, тада су у Београду биле демонстрације са порукама „Боље рат – него пакт, боље роб – него гроб“. У том тренутку смо живели у Пожаревцу. Тата је 5. априла дошао по нас у болницу, а већ 6. априла болница је бомбардована и срушена до темеља – рекао је за Нову.
Породица се ускоро преселила у Ваљево, град који ће, како истиче Зоран, остати урезан у срцу Микија и бити пресудан за његов музички развој.
Завршили смо школу у Пожаревцу, али 1954. године смо се преселили у Ваљево. Мама је имала астму и здравље јој није одговарало у Пожаревцу, а тата је радио у ‘Вартексу’. Питали су га где жели да се преселимо, а ми смо тражили најчистији град – и то је било Ваљево – присетио се Зоран.
Већ у гимназији, Мики је показао свој таленат за музику.
Почео је да свира гитару и често је био главни забављач на екскурзијама. У једној емисији „Тражимо највеселији град“ представио је Ваљево певајући песму „Цразy Лове“ на енглеском језику. Око њега је било око 120 девојака, а пратио га је Ваљевски хор. Тада је победио и освојио награду „Црвена мајица“, што му је отворило пут да сними прву песму – присећа се Зоран.
Упркос популарности, Мики је био изузетно посвећен школовању. Студирао је на Машинском факултету и, да није постао музички познат, постао би најмлађи дипломац у бившој Југославији, јер је са непуних 21 годину завршио студије. Али музичка каријера га је брзо повукла ка наступима и игранкама, где је брзо стекао репутацију и обожаватељке.
Зоран је осветлио и Микијев приватни живот:
Живео је у студентском дому, а касније је изнајмио стан у улици Коче Капетана код Каленић пијаце. У гимназији се заљубио у Гордану, своју прву супругу, са којом је добио сина Ђорђа. Нажалост, породични живот му није био лаган – имао је два пропала брака – рекао је Зоран.
Један од највећих проблема у његовом животу био је алкохол.
Мики је певао са бендовима ‘Динамо’ и ‘Златни дечаци’, а наш заједнички професор, Станоје Јанковић, првак београдске опере, рекао ми је: „Европа оскудева у оваквим певачима као што је Мики“. Када је снимио прву плочу за Југотон, почео је да привлачи пажњу крајем шездесетих и седамдесетих година, постајући једна од највећих звезда бивше Југославије. Али без микрофона и алкохола није могао, што је дугорочно утицало и на његов приватни живот – рекао је Зоран, додајући да је управо алкохол био разлог првог развода са Горданом.
Његова друга супруга, Соња, с којом је имао ћерку Јелену, такође је део Микијеве приче о љубави, породици и музичком наслеђу. Јелена је, како истиче Зоран, пратила очев пут у музици, а заједно су снимили и дует.
Нажалост, последњи период живота Микија био је тежак.
Многи не знају да је Мики завршио као подстанар у стану на Бановом Брду. На крају му је здравље попустило, а алкохол и стрес су додатно отежали ситуацију. Пронашли смо га мртвог у стану – рекао је Зоран, присетивши се како је покушавао да га посети и донесе му храну, али те кобне вечери није успео да га затекне живог. Хитна помоћ је установила да је доживео тежак мождани удар – додао је тужно.
"Много ми је тешко пало када је умро, ја сам њему рекао да је он један од седам милиона људи који највише ради у корист своје штете. Волео је да пије и једе масно и слано, имао је велики притисак, на крају је завршио и као подстанар у стану на Бановом Брду. Моја супруга је стално спремала храну, па сваки други-трећи дан ја му однесем и увек га зовем телефоном и један дан ми се није јавио, звао сам газду стану у ком је живео и рекао сам му да дође тамо и да донесе кључ, ја сам већ сео у кола и кренуо на Баново Брдо. Нажалост, нашли смо га на поду, одмах смо позвали хитну помоћ. Докторка је рекла да је био тежи мождани удар, да сам стигао раније, можда бих га спасао", преноси Телеграф.
Стил / Све што ми припада / Телеграф / Пинк
БОНУС ВИДЕО:
