Холивуд воли приче о побуњеницима – нарочито када су у питању револуције, ратници и вере које мењају ток историје, али шта се дешава када се побуна одвија не на великом платну, већ унутар саме Католичке цркве? Мел Гибсон, контроверзни глумац и редитељ, познат по филмовима попут Храбро срце и Страдање Христово, већ деценијама живи једну такву побуну – тихо, али одлучно.
Иза камере, Гибсон је припадник верске групе која оспорава легитимитет свих папа од 1960-их до данас. Тај правац, познат под мистериозним именом седевакантизам, тврди да је папски трон – празан. И то већ шездесет година.
Ко је заправо Мел Гибсон
Пре него што уђемо у дубине ове црквене алтернативе, занимљиво је знати да Мелово пуно име гласи: Мел Цолумцилле Герард Гибсон.
Име “Цолумцилле” потиче од светог Колумбкила – ирског монаха из 6. века, познатог по визијама и преписивању светих списа. Прилично прикладно за човека који верује да је Црква – одлутала од истине.
Рођен у САД, Гибсон је као дете емигрирао с породицом у Аустралију. Његов отац, Хуттон Гибсон, био је теоретичар завера, традиционални католик, и отворени седевакантиста. Мел је наслеђе те вере понео са собом.
Шта значи „седевакантизам“?
Реч потиче од латинског израза седе вацанте, што значи „празна столица“ – конкретно, столица Светог Петра, место папе у Риму.
Седевакантисти верују да:
• ниједан папа након Другог ватиканског концила (1962–1965) није прави папа,
• јер су сви ти папе – од Ивана XXИИИ до Фрање – одступили од истинске католичке вере увођењем “хереза” као што су екуменизам, међурелигијски дијалог и либералне реформе.
Према њиховом учењу: јеретик не може бити папа, па је стога понтификат – фактички празан.
У том свету, вера се чува у подрумским капелама, старим латинским мисама и тишини људи који верују да је Рим – отпао.
Гибсонова Црква без компромиса
Мел Гибсон је отишао и корак даље: сопственим новцем изградио је цркву “Холy Фамилy Цхапел” у Калифорнији, где се искључиво одржава претконцилска миса на латинском, без икакве везе с Ватиканом. То је место где не постоје олтари окренути народу, нема гитариста, ни инклузивне литургије.
То је свет у којем вера не трпи демократију – јер истина се не мења гласањем.
За Гибсона, Страдање Христово није био само филм – већ верски акт, покушај повратка светој једноставности и крвавој озбиљности првих векова хришћанства. За неке је то фанатизам. За друге – сведочанство о времену кад су и уметност и вера још знали да боле.
Криза ауторитета – религија без главе
Феномен седевакантизма може се тумачити и дубље – као архетипски израз епохе без ауторитета.
Ако папа није папа, ако Црква изгуби свој глас, ако трон остане празан – то није више питање теологије, већ онтологије цивилизације. Ко данас говори у име истине? Ко је извор? Ко још има моћ да каже: “Ово јесте – а ово није”?
За седевакантисте, свет је већ ушао у духовни распад – јер форма постоји, али суштина је напустила зграду.
За критичаре, ово је још један екстремизам.
Али можда је и питање које вреди поставити:
може ли вера преживети у свету у којем су сви у праву, а нико није у истини?
Мел Гибсон као метафора
Мел Гибсон, са својим ирским средњим именом, бескомпромисном вером и унутрашњим ратовима, постаје више од глумца. Он је метафора савременог човека који не верује више никоме – осим свом тумачењу светог.
Он је син епохе у којој су сви путеви релативни – осим његовог.
