· · Коментара: 0
ИСПОВЕСТ

Весна Змијанац проговорила о највећем БОЛУ: 1986. године изгубила сам првог сина. Онда је уследила, НОВА ТРАГЕДИЈА

Певачица народне музике, Весна Змијанац присетила се најтежег губитка у животу

1617866920_vesna.JPG
Фото: Принтсцреен Yоутубе

У аутобиографији "Кад замиришу јорговани", Весна Змијанац је отворено писала о губитку бебе у седмом месецу трудноће:

"Друга половина осамдесетих, време моје највеће славе. Покренуо се тај огромни и моћни механизам, почело је да се догађа оно што никада до тада није забележено у народној музици. И док се мени, у мени и око мене догађало то о чему говорим, и у чему сам се како-тако сналазила - животне нити, ткане вољом Господа, упредале су и једно друго, величанствено у својој посебности повесмо, уз кога је требало да коначно и ја узрим, узрим као жена, као мајка. Но, те нити, вероватно и мојом кривицом и због мог начина живота, нису издржале.

Било ми је, наиме, суђено да у време моје највеће славе спознам и највеће духовне муке, да велику радост због великог успеха потиснем и исто толиком (још и већом, заправо!) жалошћу, да кроз лако подношљиву, малу и краткотрајну физичку патњу тела спознам и онај огромни, једва издрживи и вечно присутан бол, бол који губитак детета оставља у родитељу," описала је Весна своју велику бол, пише Хелломагазин.

"Наше прво дете, сина, Влада Јовановић и ја изгубили смо 1986. године, када сам била у седмом месецу трудноће. Спонтани побачај се догодио у паузи концерта у Младеновцу. И не замерите ми што ту сцену (порођаја који је изненада и превремено отпочео и фактички се догађао у гардероби иза бине хале у Младеновцу, а трајао је и у току пута до Београда, па и неколико минута у болници) не могу да опишем чак ни данас, када је прилично времена протекло. Јер, то је један од оних болова који још увек боли, празнина која још увек зјапи истом тамом, и кад год се тога сетим (а сећам се врло често), увек ми се утроба згрчи, увек ми се згути у грлу и увек себе казним питањем (на које још од онда слутим одговор) - да ли сам и колико сам ја (начином свог живота, пре свага) крива за то што се догодило?

У првих неколико недеља након тога, док је бол због губитка био још свеж, желела сам да и ја нестанем, да ме нема. Кривила сам себе, не тражећи ниједну олакшавајућу околност, и при том сам самој себи смишљала такве патње и муке као казну, да сам, можда, у једном тренутку и прешла ону границу која раздваја свесно сагледавање чињеница од умишљених, помало и болесних, у сваком случају погрешних (и грешних!) закључака.

Но, живот је текао даље. Посао је тражио своје. Поново су заказивана гостовања отказана због моје несрећом прекинуте трудноће, а ја сам се свему томе предала са још већим жаром, у још бржем (готово бесомучном) темпу - желећи, ваљда, да бежањем у рад, у напрезања и умор, заборавим и ту неизлечиву рану на души (она телесна, наравно, није ни вредна помена). Нисам ни слутила да ме, на несрећу, исто то - и још теже и горе јер је поновљено и у врло кратком временском размаку - чека већ непуну годину касније.

Нова трагедија

Владино и моје друго несуђено дете, такође син, и такође у седмом месецу трудноће, изгубила сам под приближно истим околностима 1987. године.

Питала сам се и онда, и још увек се понекад запитам - чиме сам заслужила да ми се догоди то што ми се догодило? Збрајала сам (и још увек их збрајам) све моје грешке и грехове, сва моја вољна и невољна непочинства, све моје бесове и посебно изражене мане, све оне ружне помисли које сам о некоме или нечему имала, све оно не баш похвално што сам и себи и другима учинила, све оно лепо и добро што нисам ни себи ни другима учинила (а могла сам или сам морала), све оне тренутке у којима сам некога (па макар и нехотице) овим или оним, што сам рекла или урадила, повредила - и тражила у свему томе корене и разлоге такве и толике казне која ми је досуђена.

 Довољно сам платила. 

И, накупило се тога, није да није. Већ сам прилично дуго и бурно, несташно живела, па би се штошта ту могло пронаћи што и није баш нешто чиме се ваља дичити. Живот ми је, такав какав ми је био - дао шансе (такве какве ми је дао), и ја сам их искористила тако како сам умела. Много шта сам могла (а много шта и нисам!), можда, другачије да урадим. Но, свеједно - мислим да сам довољно платила и да сам својом патњом одговорила на сва она некадашња питања која сам себи постављала, као и на ова - која тим поводом, покадшто и данас себи поставим. Довољно сам платила. Мислим, тачније, да сам прескупо платила. Да сам преплатила. Мислим и ја, а и моји нерођени синови - да је што се наше крви тиче данак намирен. Да је што се наших исплаканих и неисплаканих суза тиче - све, али баш све намирено.

Сећам се, тако сам некако размишљала и онда. Несрећна и очајна јер ми се опет догодило то што ми се догодило, ја сам у себи (и око себе) тражила неки знак, неку потврду да је коначно - овом другом жртвом - кнез таме и зла утолио своју глад и да ја, после тога, смем да имам наду да из мог живота, из мене, ипак може настати нови живот. Па ваљда је, мислила сам, сада доста.

Стварно сам платила пуну цену.

Немогуће је, храбрила сам се, да то све баш мора тако. Да је тако заувек пресуђено. И, нашла сам знак, нашла сам путоказ. Он је, наравно, био у мени. У мојој снази, у мојој вољи, у мојој спознаји да свака патња прочишћава и челичи, а велика патња човека чини достојним искупљења и исцељења.

Пошаљите Коментар
Komentari objavljeni na portalu Novosti.rs ne odražavaju stav vlasnika i uredništva, kao ni korisnika portala. Stavovi objavljeni u tekstovima pojedinih autora takođe nisu nužno ni stavovi redakcije, tako da ne snosimo odgovornost za štetu nastalu drugom korisniku ili trećoj osobi zbog kršenja ovih Uslova i pravila komentarisanja. Svaki prekršaj pravila komentarisanja može rezultirati upozorenjem ili zabranom korišćenja. Administratori i redakcija jedini su ovlašćeni za interpretaciju pravila. - Korisnički nalozi vlasništvo su davaoca usluge i svaka zloupotreba istih je kažnjiva - Korisniku se pristup komentarisanju može onemogućiti i bez prethodnog upozorenja. - Administratori zadržavaju pravo cenzurisanja postova što će biti naznačeno u tim postovima. Strogo su zabranjeni: govor mržnje, uvrede na nacionalnoj, rasnoj ili polnoj osnovi i psovke, direktne pretnje drugim korisnicima, autorima novinarskog teksta i/ili članovima redakcije, postavljanje sadržaja i linkova pornografskog, politički ekstremnog, uvredljivog sadržaja, oglašavanje i postavljanje linkova čija svrha nije davanje dodatanih informacija vezanih za tekst . Strogo je zabranjeno i lažno predstavljanje, tj. ostavljanje lažnih podataka u poljima za slanje komentara. Komentari koji su napisani velikim slovima neće biti odobreni. Redakcija Novosti.rs zadržava pravo da ne odobri komentare koji ne poštuju gore navedene uslove.