Наташа Павловић је тада била средњошколка...
Водитељка “Практичне жене” Наташа Паловић са само 16 година избегла је из Загреба у Београд, а касније је рекла како је то за њу било најтрауматичније искуство.
-Памтим, нажалост, али по лошем. То ми је био најтрауматичнији период у животу. Била сам средњошколка која је морала да оде из свог града. Дошли смо као избеглице, без ичега, и мислила сам да ћемо се вратити у свој родни град, међу своје пријатеље… а ођедном смо били одсечени од света и постало ми је јасно да нема повратка. То ми је најболнија тачка и траума од које сам се дуго опорављала и од које се ни данас нисам опоравила – рекла је она својевремено за Курир.
-Имала сам најлепше детињство на свету, баш као и сва деца у то време. Нисмо имали ни више ни мање од других, али смо били срећни. Одрасла сам у породици пуној љубави, са родитељима, братом и бакама, дивним другарицама… Ишла сам на глуму у Загребачко казалиште младих и надала се да ћу се једног дана запослити у Хрватском народном казалишту. Стално смо ишли на море, у то време смо градили кућу на Пагу. Једна бака је била у Славонији, друга у Лици, па смо ишли час код једне, час код друге. Увек сам говорила да никад у животу не бих отишла из свог Загреба, али ето, десило се све што се десило и све то је било претрауматично за мене – додала је Наташа.
По доласку у Београд уписала се у Пету гимназију где су, како је испричала, све избеглице дочекали лепо.
-Дошла сам овде у другој години средње школе и уписали су ме у Пету гимназију, јер је у њу ишао брат од ујака. Та гимназија је изашла у сусрет свим избеглицама, само нас је у мом разреду било, мислим, десетак. Дивно су нас дочекали и прихватили, не само професори већ и деца која у то време нису ни могла да знају шта се дешава и шта значи рат. Када смо се нашли на 20 година матуре, прво што сам урадила било је да им захвалим што су се тада тако зрело понашали, јер у то време тога нисам ни била свесна. Тек сам годинама касније схватила колико су били дивни – присетила се водитељка за поменути медиј.
Она је открила и да је у том периоду била јако лоше.
-Нисам била добро, затворила сам се у себе. Веома ми је недостајало све моје пређашње. Ођеданпут сам од најбољег ученика постала најлошији, нисам могла ни да учим, ни да комуницирам. То је трајало око годину дана, а онда ме је мама одвела у Загреб, јер је схватила да јој дете пропада. Хтела је да видим ситуацију и осетим на својој кожи све оно од чега су желели да ме заштите. Онда сам, нажалост, то и осетила, па сам након повратка у Београд почела да се опорављам и прихватам средину, људе и нову себе – закључила је Наташа за Курир и рекла како је, након свега, данас срећна жена.
