Исповести људи који су преживели клиничку смрт никога неће оставити равнодушним.
У емисији „Жена за сва времена“ на телевизији К1, гости су отворили душу о искуствима која мењају поглед на свет. О феномену клиничке смрти говорили су Јадранка Петровић, тренер за лични развој и мотиватор, Ана Ракић, астролог, Паулина Лукић, која је преживела тешку саобраћајну несрећу, и теолог Небојша Лазић.
Ана Ракић: „Чула сам лекаре како кажу да ми нема спаса“
“Као неко ко је доживео клиничку смрт и реанимацију, ја страх од смрти немам“, започиње своју причу Ана Ракић.
Све се догодило пре тачно пет деценија.
“Пре 50 година, био је април, недеља. Боравила сам са родитељима у стану. Тата је спавао, а мама ми је одређивала дужину тунике. Стајала сам уз зид са десне стране. Док је она мерила, ја сам се онесвестила. Приликом пада, ударила сам главом о утичницу на зиду и задобила тешке посекотине. Мама је панично почела да вришти, што је пробудило тату који је, срећом, био спортиста и тренер. Одмах ми је дао вештачко дисање и масажу срца. Иако имам причу својих родитеља о томе како је све изгледало, мој лични доживљај је потпуно другачији. Сећам се сваког детаља. Прво су нас послали на Институт за мајку и дете, па у Земунску болницу, али нико није хтео да ме прими јер је повреда изгледала ужасно. На крају смо стигли на ВМА. Операција је трајала четири сата. Пре него што су почели, чула сам разговор два мушка и два женска гласа лекара. Једна докторка је рекла: ’Учините све да јој спасете око’, на шта је мушки глас одговорио: ’Нема шансе да јој спасемо око и вид’. Главни хирург је само кратко пресекао: ’Учинићемо све што можемо, па шта буде’. Мене физички ништа није болело, а мир који осећаш у том стању не дâ се описати речима. Прве речи које сам упутила родитељима, а имала сам тада само 13 година, биле су да се не плаше и да ће све бити добро.“ - објаснила је Ана.
Јадранка Петровић: “Гледала сам своје тело из угла сале“
Јадранка Петровић је искуство клиничке смрти доживела током тешке операције кичме у четрнаестој години.
“Живим са шипком и три шрафа у кичми. Иако је операција механички прошла добро, након шест сати анестезије моја плућа су одбила вештачки кисеоник. Ја то називам душом – онај нефизички део нас изашао је из тела и сместио се у леви угао операционе сале. Одатле сам гледала своје тело, чула лекаре и видела њихова лица. Проверавали су ми нерве бодући ми стопала иглицама. Моје физичко тело није реаговало, али је моје нефизичко тело осећало бол. Боли су ме још дубље, јер здраво тело мора имати рефлексе чак и под потпуном анестезијом. Ја сам ’горе’ вриштала, док се тело доле није померало. Тада се изнад мене отворила топлина и светлост, као нека врста прелаза. У том тренутку ми је срце стало и апарати су почели да пиште. Чула сам своје физичко тело како ми говори: ’Врати се кући’. Тај прелаз је био утешан и топао, без трунке страха. Када сам одлучила да се вратим, осетила сам како ме тело усисава попут вакуума. И данас, док причам о томе, имам исте сензације као тада.“ - додала је.
Паулина Лукић: „Осам минута под водом и сусрет са мајком“
Паулина Лукић преживела је стравичну несрећу 16. новембра 1967. године, када је аутобус у којем се налазила слетео право у реку Саву.
“Било је 18:02 сати када је мој сат стао. Аутобус је брзо тонуо, а ми смо се у мраку давили и хватали једни за друге. Возач је искочио, а ми смо остали заробљени 16 метара од обале. Удахнула сам једном, вода је напунила све. Свесна сам била да морам да умрем. Три пута сам издахнула и прогутала воду. Пустила сам ранац и то је био тренутак преласка. Испред мене се појавила светлост, јака као сунце. Видела сам прелепо пространство пуно цвећа по којем трчим. Није било тежине, само лепота. У даљини сам видела лик своје мајке која ме је дозивала. Из тог стања ме је извукао човек који је разбио стакло, испливао, па се вратио по мене. Извукао ме је до рибара који су ме убацили у чамац. Била сам мртва, али захваљујући младости и реанимацији, срце ми је поново прорадило након осам минута под водом. Највећи страх ме је обузео тек када сам се вратила у тело – осећај да се морам вратити истим путем којим сам ’отишла’ био је неописив.“
Теолошки осврт: Смрт као део целине
Теолог Небојша Лазић истиче да су оваква искуства у складу са религијским учењима.
“Суштина наше религије је Васкрсење, то није нешто имагинарно. Постоји лични однос са Богом, а страх од смрти је оно што тера људе да размишљају о томе шта је са друге стране. Ове приче показују подељеност између душе и тела, што религија и објашњава. У Јеванђељу се каже да Христос исцељује, што у изворном значењу значи да човека поново чини целим“, казао је Лазић.
БОНУС ВИДЕО:
