О самоћи су писали неки од највећих филозофа, покушавајући да објасне зашто је се једни плаше, док је други готово инстинктивно траже.
Постоје људи којима тишина никада није непријатна. Не траже друштво по сваку цену, не плаше се празног стана, не морају непрестано са неким да разговарају и сасвим им је природно да део живота проведу сами. То не значи нужно да не воле људе. Понекад управо супротно, само су научили да им сопствено друштво није казна.
О самоћи су писали неки од највећих филозофа, покушавајући да објасне зашто је се једни плаше, док је други готово инстинктивно траже. Ипак, можда је мало ко са наших простора умео да о њој говори тако једноставно и прецизно као Десанка Максимовић.
За велику српску песникињу самоћа није била само књижевна тема. Била је део њеног стваралачког процеса, простор у којем настају мисли и речи које можда никада не би пронашле пут до папира да је око ње било превише буке.
Али је није ни идеализовала.
"Није лако", говорила је Десанка
У интервјуу за НИН из 1992. године Десанку Максимовић питали су како подноси чињеницу да је песник, како је питање гласило, "велики усамљеник".
- Није лако, одговорила је.
Ипак, објаснила је и да јој је самоћа била потребна за стварање. Када би седала да пише, један од првих услова био је да остане сама. Тек тада је могло да почне да се рађа оно што ће касније постати песма.
Можда управо ту лежи разлика између самоће и усамљености коју често заборављамо. Једно је осећај да немамо никога, а сасвим друго свесна потреба да се на неко време удаљимо од свих како бисмо поново чули себе.
И Десанка је, чини се, тај простор чувала.
Према сећањима њеног сестрића, одлазила је ујутру на Аду Циганлију, шетала и писала, а тек потом се враћала свакодневици и људима.
Један стих можда најбоље објашњава њен однос према самоћи
Самоћа се из Десанкиног живота природно преселила и у њену поезију. У песми која управо носи назив "Самоћа", она није представљена само као туга нити само као мир.
У почетку постоји тишина, природа и удаљавање од других, али како песма одмиче постаје јасно да самоћа није нужно нешто што нестаје чим се појаве други људи.
Десанка у једном тренутку пише: "пуна је мене саме моја осама".
У тој краткој реченици заправо се крије много већа прича. Човек може да буде потпуно сам, а да не буде усамљен. Исто тако може да седи за столом пуним људи, да воли и буде вољен, а ипак у себи носи место до којег нико други не може сасвим да допре.
Можда зато људи који воле самоћу не беже нужно од света. Понекад само немају потребу да сваку тишину попуне неким другим.
Шопенхауер је сматрао да без самоће нема праве слободе
Десанка, наравно, није била једина која је у самоћи видела нешто много сложеније од обичног одсуства друштва.
Артур Шопенхауер сматрао је да човек тек када остане сам може потпуно да буде оно што јесте. Његова идеја била је прилично сурова, али јасна: ко не воли самоћу тешко може истински да воли слободу, јер управо када смо сами најмање морамо да се прилагођавамо очекивањима других.
Фридрих Ниче правио је разлику између самоће и напуштености. У делу "Тако је говорио Заратустра", самоћа није представљена само као казна. Заратустра јој се враћа готово као месту којем припада, док истовремено открива нешто што вероватно познаје свако ко се макар једном осећао усамљено у пуној просторији: гомила није гаранција блискости.
Сенека је имао нешто другачији, можда и практичнији поглед. Човеку су, сматрао је, потребни и људи и самоћа. После превише времена проведеног међу другима потребан нам је мир, док нас после предуге изолације управо други људи могу вратити себи.
А онда долази Блез Паскал са вероватно једном од најпознатијих мисли о овој теми. Сматрао је да велики део људске несреће произлази из тога што човек не уме мирно да остане сам у својој соби.
Неколико векова касније, питање је остало готово исто.
Можда није пресудно колико времена проводимо сами, већ шта се са нама догађа када нестану разговори, телефони, обавезе и бука која нам током дана не дозвољава да чујемо сопствене мисли.
Некоме тада постане непријатно. Неко одмах тражи друштво. А неко први пут тог дана заиста може да буде свој.
Десанка Максимовић очигледно је знала и тежину и вредност таквих тренутака. Самоћу није представљала као идеал којем треба тежити, али ни као празнину од које треба бежати.
За њу је понекад управо тамо, када остане сама, почињало да се буди нешто ново.
(Онс.рс)
БОНУС ВИДЕО:
