Вуди Харелсон деценијама успева оно што полази за руком малом броју глумаца – да подједнако убедљиво игра комичне, драматичне, мрачне и потпуно непредвидиве ликове.
Његова каријера почела је на телевизији, великом популарношћу коју му је донео „Кафић Уздравље“, а потом се проширила на филмове као што су „Народ против Лерија Флинта“, „Рођене убице“, „Танка црвена линија“, „Нема земље за старце“ и бројна друга остварења.
Харелсон је недавно стигао у Сарајево, где је у оквиру 32. Сарајево филм фестивала одржао мастерклас, а потом примио Почасно Срце Сарајева, признање за допринос филмској уметности. Његов долазак био је посебно занимљив и због тога што се глумац у Сарајево вратио три деценије након што је његов филм „Добро дошли у Сарајево“ приказан на фестивалу. Овог пута, публика је имала прилику да га поново види на великом платну, и то у пројекцији тог филма на 35-милиметарској траци, баш као својевремено.
Сам Харелсон није скривао колико му признање значи.
„Ово је много више од онога што сам очекивао. Ово Срце Сарајева значи ми више од било које друге награде коју сам добио. Заиста сте дирнули моје срце својим срцем“, рекао је глумац.
Иза тог свечаног тренутка, међутим, налази се животна прича која је много бурнија од типичне холивудске биографије.
Детињство
Вуди Харелсон рођен је 23. јула 1961. године у Мидленду у Тексасу, а одрастао је уз браћу Џордана и Брета. Његова мајка Дајана највећи део терета подизања деце носила је практично сама, док је њихов отац Чарлс био све мање присутан у породичном животу. Породица је живела скромно, а мајка је радила како би издржавала синове.
Развод родитеља додатно је променио породичну ситуацију. Вуди је био веома мали када је његов отац практично нестао из свакодневице породице, а касније је сазнао да Чарлсов живот није био само тежак већ и дубоко повезан са криминалом.
Чарлс Харелсон био је осуђивани криминалац и плаћени убица. Његово име повезивано је са више убистава, а на крају је добио доживотне казне због убиства савезног судије Џона Вуда млађег. Умро је у затвору 2007. године.
За његовог сина, сазнање о очевом животу дошло је у тренутку када је био још дете.
„Имао сам 11 или 12 година кад сам чуо очево име на радију. Био је то извештај са суђења. Сећам се да сам помислио: 'Не могу постојати два Чарлса В. Харелсона'. Синуло ми је - па, то је мој отац. Био сам у шоку“, испричао је Вуди.
Посебно тежак део породичне приче јесте чињеница да је Чарлс Харелсон у једном периоду био повезиван и са теоријама о убиству председника Џона Ф. Кенедија, мада те тврдње нису довеле до његове осуде за тај злочин.
Ипак, Харелсон касније није потпуно прекинуо однос са оцем. Посећивао га је у затвору, иако њих двојица током Вудијевог детињства нису имали близак однос.
Чињеница да су отац и син рођени истог датума, била је Вудију нарочито необична.
„Рођени смо на исти дан. А постоји пословица у Јапану да ако делиш рођендан са оцем, ниси само попут њега него си заправо реинкарнација свог оца. Увек ми је било чудно колико заправо личимо и колико ствари радимо на исти начин“, рекао је глумац.
Чак и када је Чарлс завршио иза решетака, Вуди није потпуно окренуо леђа оцу. Према његовим ранијим изјавама, покушавао је да му помогне у правној борби и за његово ново суђење потрошио је велике количине новца. Чарлс је на крају преминуо у затвору од срчаног удара 2007. године.
Глумачка каријера
Иако је његово породично порекло било тешко, Харелсон није допустио да му оно одреди читав живот.
Школовао се у Охају, а потом уписао Хановер Цоллеге у Индијани, где је студирао енглески језик и позоришну уметност. Дипломирао је 1983. године, након чега је одлучио да оде у Њујорк и покуша да изгради глумачку каријеру.
Почетак није био гламурозан. Као млади глумац прихватао је различите послове и покушавао да добије прилику на сцени. У једном тренутку нашао се и у представама Нила Сајмона „Билоxи Блуес“, најпре као замена за друге глумце.
Управо ће Нил Сајмон касније постати део још једне необичне епизоде његовог приватног живота.
Харелсон је 1985. године ступио у брак са Ненси Сајмон, ћерком славног драматурга. Тај брак, међутим, није био замишљен као озбиљна животна заједница. Њих двоје су желели да се разведу практично одмах, али канцеларија у којој је требало да обаве развод није радила када су се појавили, па су остали формално венчани још десетак месеци.
У исто време, Харелсону се отворила прилика која ће му променити живот.
„Кафић Уздравље“ направио је од њега звезду
Године 1985. добио је улогу Вудија Бојда у популарној серији „Цхеерс“, код нас познатој као „Кафић Уздравље“. Лик добродушног, помало наивног бармена показао се као пун погодак.
Харелсон је захваљујући тој улози постао телевизијска звезда, а за њу је освојио Еми и добио још неколико номинација.
Ипак, слава му није само донела задовољство. Нагли прелазак из анонимности у живот препознатљивог глумца тешко је подносио, а касније је отворено говорио о томе да је у једном периоду постао арогантан и повучен.
Управо му је улога Вудија Бојда, међутим, помогла и у једној сасвим другој ситуацији.
Харелсон је годинама касније испричао бизарну ситуацију коју је доживео током једног од својих ранијих долазака у Хрватску.
Почетком двехиљадитих нашао се на плажи у Дубровнику, где се дружио са девојкама које је упознао. Проблем је настао када су се појавили њихови момци, за које је глумац тврдио да су припадали опасној групи.
„Ти момци су силазили с брда. Изгледали су као нека врста хрватске џудо банде. Дошли су да ме убију јер сам био с тим згодним цурама. Били су спремни да не растргну. Онда ме један од тих гадних момака препознао с америчке телевизије и на крају смо ишли заједно на пиће. Кунем се, да нисам био на 'Цхеерсу', погинуо бих на тој плажи у Хрватској“, испричао је Харелсон.
Тако је телевизијска улога која му је донела славу, према његовој сопственој причи, у једном тренутку могла да му послужи и као својеврсна „улазница“ за спас.
Након успеха „Кафића Уздравље“, Харелсон је почео све више да се окреће филму. Уместо да остане везан за комедију и телевизију, бирао је веома различите пројекте.
Један од кључних тренутака била је улога Лерија Флинта у филму „Народ против Лерија Флинта“, за коју је добио номинацију за Оскара за најбољег глумца. Касније су уследили филмови попут „Рођених убица“, „Танке црвене линије“, „Нема земље за старце“, „Зомбиленд“, као и бројни други пројекти који су показали колико је широк његов глумачки распон.
После мањих појављивања у остварењима као што су ,"Дивље мачке" и "Прича из Л.А.-а", уследио је велики корак 1992. године. Тада је са Веслијем Снајпсом предводио глумачку поставу спортске комедије "Бели људи не умеју да скачу", приче о двојици уличних кошаркаша. Филм је постигао запажен комерцијални успех и додатно учврстио Харелсонову позицију на великом платну.
Већ наредне године уследила је драма "Неморална понуда", у којој је играо уз Роберта Редфорда и Деми Мур. Убрзо је показао да није глумац који жели да остане везан за комедије и симпатичне ликове, па је 1994. прихватио једну од својих најпровокативнијих улога. У филму Оливера Стоуна "Рођене убице" тумачио је Микија Нокса, криминалца који са својом партнерком постаје део насилног и хаотичног пара. У филму су, поред њега, играли и Жулијет Луис, Томи Ли Џоунс и Роберт Дауни Џуниор.
Харелсон је наставио да бира врло различите пројекте. Међу филмовима из тог периода је и "Добро дошли у Сарајево".
Једна од његових најзначајнијих трансформација стигла је 1996. године, када је у филму "Народ против Ларија Флинта" преузео улогу контроверзног издавача и активисте за слободу говора Ларија Флинта. Та изведба донела му је номинације за Оскара и Златни глобус у категорији најбољег глумца.
Крајем деведесетих, наставио је да ради на филму, али се вратио и позоришту. Од 1999. до 2000. године наступао је на Бродвеју у представи Тхе Раинмакер. Неколико година касније, појавио се у комедији "Без љутње, молим", а затим је наступао и у лондонској продукцији драме Тенесија Вилијамса "Ноћ игуане", где је играо оца Шенона.
Нова етапа његове каријере почела је 2007. године, када се појавио у филму браће Коен "Нема земље за старце". Харелсон је играо ловца на главе, Карсона Велса, док је само остварење касније освојило Оскара за најбољи филм. Исте године учествовао је и у документарном филму "Нанкинг", у којем је тумачио доктора Роберта О. Вилсона.
Убрзо су уследили нови запажени пројекти. Харелсон је 2008. године играо уз Вила Ферела у комедији "Полупрофесионалац", али и уз Вила Смита у драми "Седам живота". Наредне године уследио је "Гласник", за који је освојио награду Спирит за најбољу споредну мушку улогу. Исте године, постао је део још једне популарне филмске приче — комедије "Зомбиленд". Улогу Талахасија касније је поновио и у наставку "Повратак у Зомбиленд", објављеном 2019. године.
Харелсон је 2009. године имао и мању улогу у филму "2012", а током наредног периода наставио је да комбинује комерцијалне пројекте са захтевнијим драмама.
Млађу публику освојио је 2012. године када је постао део франшизе "Игре глади". Као Хејмич Абернати, некадашњи победник Игара који постаје ментор младим такмичарима, појавио се у сва четири тадашња филма серијала.
У међувремену се није ограничавао само на биоскопске хитове. Године 2016, тумачио је насловну улогу у биографском филму ЛБЈ, посвећеном америчком председнику Линдону Џонсону. Већ наредне године, уследио је филм "Три билборда испред Ебинга у Мисурију", у којем је остварио једну од запаженијих споредних улога. За тај филм добио је номинације за Оскара и БАФТА награду, али су оба признања припала његовом колеги Сему Роквелу.
И 2017. године Харелсон је био део још једног великог серијала. У филму "Рат за планету мајмуна" појавио се као Пуковник, потпуно другачији лик од оних по којима је раније био препознатљив.
Након годину дана, закорачио је у свет Ратова звезда. У филму "Соло: Прича Ратова звезда", који је режирао Рон Хауард, играо је Бекета. Потом је сарађивао са редитељем Роландом Емерихом у ратном спектаклу "Битка за Мидвеј", где је добио улогу адмирала Честера Нимица. Са Емерихом је претходно радио и на филму "2012".
Харелсон је у том периоду наставио да се појављује и на телевизији. У неколико епизода емисије Сатурдаy Нигхт Ливе тумачио је Џоа Бајдена током демократских страначких избора 2020. године, док је раније имао и запажену улогу у ХБО серији "Прави детектив".
Његова каријера затим је добила још један наставак у оквиру стриповског универзума. Након кратког појављивања у завршној сцени филма "Веном" из 2018. године, Харелсон је 2021. поново заиграо Клетуса Касадија, односно дао глас симбиоту Карнежу у филму "Веном 2".
Љубав, брак и живот ван камера
Док се његова професионална каријера развијала, Харелсон је изградио и дугогодишњи приватни живот са Лауром Луи.
Упознали су се средином осамдесетих, када је Лаура радила као његова лична асистенткиња. Њихова веза трајала је више од две деценије пре него што су одлучили да се венчају. Брак су склопили 2008. године и имају три ћерке – Дени, Зое и Макани.
Харелсон је својевремено признавао да није увек био узоран супруг. Његов приватни живот често је био предмет медијске пажње, посебно због начина на који је у једном периоду водио живот одвојен између породичног дома и куће у којој је организовао забаве.
И сам је на рачун сопствених грешака умео да буде веома отворен.
„Мислим да нисам мушкарац који треба икоме да даје савете. Направио сам пуно грешака, тако да мислим да сам им био сјајан пример шта да не раде у животу. Надам се да ће бити паметније од мене“, рекао је Харелсон.
Касније је говорио и о томе колико су га супруга и ћерке промениле и помогле му да сазри.
Једно од најчуднијих пријатељстава у Холивуду
Међу његовим дугогодишњим пријатељима налази се и Мајкл Џеј Фокс. Њих двојица су се дружили још крајем осамдесетих, а једна њихова авантура са Тајланда постала је толико невероватна да ју је Харелсон испричао годинама касније, када је Фокс добио почасног Оскара за свој допринос истраживању Паркинсонове болести.
Све се догодило 1989. године, када је Харелсон посетио Фокса на Тајланду. Тамо су наишли на човека који је организовао борбе између кобри и мунгоса.
Према Харелсоновом сећању, човек је једну од змија убацио у кавез са мунгосом. Након борбе, уследио је још бизарнији део приче.
„Провоцирао је гомилу тих кобри, нашао је најнервознију од свих змија и ухватио је за врат. Затим је бацио у кавез с мунгосом и тада смо гледали можда и најлуђу борбу у животу. Мунгос је победио, а онда су узели змију и пустили јој крв, наточили је у четири чаше и помешали са тајландским вискијем. Тако смо постали змијска браћа“, испричао је Харелсон.
Према његовим речима, Фокс није добро поднео необични напитак и касније је повраћао.
(Нова)
БОНУС ВИДЕО:
