Руски Аутомат Судајева ППС-42 производио се у три фабрике у опкољеном Лењинграду, а о његовој ефикасности говори податак да су га копирали и Немци под именом – МП-709
Иако је прослављени конструктор Дегтјарјов луксузне примерке свог аутомата поклонио политичком и војном врху, у финалној селекцији изабран је бољи, поузданији, лакши и јефтинији за производњу – аутомат младог инжењера Судајева. 1
Половином Другог светског рата услед губитака великог дела територије, људства и војне технике СССР се налазио у тешкој ситуацији. Црвена армија је оскудевала и у ручном оружју за посаде оклопних возила, инжињерце, везисте, падобранце... Постојећи аутомат Шпагина, ППШ-41 био је претежак и прегломазан за скучен простор тенкова и оклопних возила. Због тога се јавила потреба за хитним увођем у наоружање аутомата који би задржао све добре карактеристике Шпагина, али уједно био компактнији, лакши и јефтинији за масовну производњу.
Прочитајте још: Разоткривена енигма: Иако налик Берети 92, под именом М9_22ЛР крије се направа за вежбање на стрелишту
Почетком 1942. године почиње испитивање новог аутомата за потребе Црвене армије. На захтев Врховне команде, за нови аутомат, јавила су се петорица конструктора са својим моделима. Тестирања су трајала од 25. фебруара до 5. марта 1942. године, а у ужи избор су ушла два аутомата, модел Судајева ППС-42 и модел Дегтјарјова.
Ексклузивна серија за војни врх
У то време конструктор Дегтјарјов је био веома познат, како у војним круговима тако и политичком руководству Совјетског Савеза. Још 1934. успешно је конструисао аутоматски пиштољ ППД-34, а 1940. ППД-40, прве аутомате који су ушли у наоружање Црвене армије.
За Стаљина и војни врх Дегтјарјов је израдио серију од петнаест ексклузивних модела свог новог аутомата, са угравираним именима високих официра којима их је поклонио. Примерак који смо имали прилику да разгледамо, поклоњен је Скирјатову, тадашњем другом човеку у Совјетском Савезу. О њему се мало зна, осим да је у то време био Стаљинова десна рука у партији. Поред овог аутомата постоји још само један сачувани примерак који се налази у Централном војном музеју у Москви, а поклоњен је маршалу артиљерије Јаковљеву.
Током финалног испитивања до средине јула 1942, на полигону и у ратним условима, аутомат младог конструктора Судајева се показао боље од конкурената у свим областима, тако да је одлука Комисије да га изаберу била једногласна. По оствареним резултатима аутомат ППС-42 био је бољи и од ППШ-41 који је већ неколико година био у наоружању Црвене армије.
Исплатива серијска производња
Приликом израде ППС-43 требало је мање материјала и радних сати у односу на ППШ-41, што је била важна ставка у ратним условима. Јер, за производњу једног Шпагина требало је утрошити 7,3 радних сати и 13,9 кг метала (плус дрво за кундак), док је аутомат Судајева захтевао 2,7 радних сати и утрошак 6,2 кг метала. Ради поређења за производњу немачког МП 40 тебало је 12,5 сати рада висококвалификованих радника, због технолошки сложених поступака израде. Осим тога, цена израде Шпагина била је превисока за тадашњу масовну ратну производњу.
У току рата Немци су заробљеним аутоматима Судајева наоружавали своје војнике, мењајући му назив у МП-719
Производња ППС-42 почела је у опкољеном Лењинграду. Од јесени 1942, до јуна 1943. године ППС-42 је произвођен у три фабрике у Лењинграду. Цеви су израђиване у Ижевском заводу и авионима довожене у опкољени Лењинград. Током коришћења на фронту, уочени су одређени недостаци на ППС-42, тако да у току 1943, настаје побољшани модел ППС-43. Процењује се да је укупно произведено око 50.000 примерака модела ППС-42.
Побољшања на модеу ППС-43 урађена су првенствено ради повећања поузданости: јача веза уста цеви са облогом, а за израду (пресовањем) сандука и облоге цеви коришћен је лим дебљине 2 мм уместо 1,5 мм.
Измене је претрпео и затварач са повратном опругом, конструисан је нови двореди магацин, а смањена је и дужина цеви са 270 на 250 мм. Нови дворедни магацин капацитета 35 метака калибра 7,62x25 конструисан за ППС-43 није могао да се користи у ППС-42, док су оквири "старијег брата", мањег капацитета одговарали унапређеном моделу.
Заборављен у миру
Ради бољег контролисања оружја на аутомату ППС-43 намерно је снижена брзина аутоматске паљбе на 600 метака у минути. То је остварено дужим ходом затварача. Код ППШ-41 брзина паљбе је била 1000 метака у минути, што је доводило до већег утрошка муниције уз лошију прецизност, услед јачег трзаја и велике каденце. Иако је ППС-43 имао само режим аутоматске паљбе, то није представљало проблем увежбаним стрелцима да појединачну паљбу регулишу кратким повлачењем обарача.
У циљу величања војне индустрије, због његовог неугледног изгледа (називали су га "комад савијеног лима"), Совјетско руководство је забранило јавно промовисање ППС-43 у филмовима или на парадама, приказујући углавном ППШ-41, који је заиста, био много лепши.
По завршетку рата престала је производња ППС-43. Наредних неколико година службу је наставио у јединицама милиције као и у обезбеђењу затворских установа, али је убрзо замењем са АК-47. Ван граница Совјетског Савеза аутомат Судајева (уз неке измене) производио се у Финској (М/44), Пољској (ППС wз 1943/1952) и Кини (ТИП-54).
Прочитајте још: Заводљиво лепа, црна и смртоносна: Промоција прототипа српске јуришне пушке "Морана"
Током рата и Немци су заробљеним ППС-43 наоружавали своје војнике, мењајући му назив у МП-719. Такође су производили и своју копију - модел МП-709.
Захваљујемо се Спортско-патриотском клубу "Архангел Мицхаел" из Јекатеринбурга у Русији, на уступљеном историјском материјалу.
