Према истраживањима Веселина Чајкановића, једног од најзначајнијих проучавалаца српске митологије, сваки народ има своју „животињу пратиоца“, биће које представља његову праискону природу и судбинску повезаност са светом природе. За Србе је то вук – животиња која није само симбол, већ митски сродник и чувар идентитета.
У српској традицији, вук је истовремено био извор страха и поштовања. Његова натприродна моћ се осећала и у самом имену, па се оно избегавало изговарати.
Уместо речи „вук“, народ је користио замене: „онај из горе“, „поган“, „каменик“. Истовремено, веровало се да ће име вука заштитити новорођенче од болести и смрти, па су деци давана имена попут Вук, Вукашин, Вујадин. Име је постајало амајлија, духовни штит.
Вук као огледало народног карактера
Срби су у вуку препознавали особине које су хтели да носе у себи: прилагодљивост, упорност, али и чврст морал који се не мења ни у најтежим условима. Отуда и позната пословица: „Вук длаку мења, ал’ ћуд никако.“ Вук се не може припитомити, као што ни човек жељан слободе не пристаје на окове.
Драгош Калајић је писао да у томе лежи тајна зависти коју други осећају према вуку и народу који га поштује: урођена потреба за слободом, достојанство и непокорност.
Обичаји и ритуали у знаку вука
Култ вука дубоко је утиснут у народне обичаје. У Босни су младожењину кућу на свадбама нападали „вукови“ – младићи који би, држећи се у ланац, завијали и упозоравали да младожења мора чувати своју невесту. Вучари, маскирани у вука око Божића, обилазили су села, доносили благослов и примали дарове. У источним крајевима Србије тај обичај живи и данас.
Веровање у моћ вука огледало се и у томе што су се његови зуби, кожа или кости носили као амајлије. Народ је веровао да штите од злих духова, урока и несреће. Чак је и у временима када су власти захтевале истребљење вукова, сељаци одбијали да их трују, видећи у томе грех и нарушавање свете равнотеже.
Вук – симбол који траје
Све ове чињенице показују да је вук у српској традицији више од животиње. Он је митски предак, симбол борбе за слободу и непокорност, чувар етике и достојанства. Зато и није чудо што је управо вук вековима пратио српски народ – као сенка, као заштитник и као опомена да се истинска слобода никада не продаје и не припитомљава.
БОНУС ВИДЕО
