Језива судбина
Живана Жанка Стокић рођена је 11. јануара 1887. године у Великом Градишту. Девојчица је безбрижно расла у окриљу породице првих пет година живота, кад јој је изненада умро отац.
Прочитајте још: УБИСТВО ПЛЕЈБОЈ ЗЕЧИЦЕ: Манекенкина глава "скоро одсечена" у бруталном нерешеном убиству
То је означило почетак краја бајке брзо изгубљеног детињства и у неку руку трагичног животног пута. Удајом њене мајке за свештеника Санда из села Раброва код Кучева отпочела је права трагична прича.
После завршена четири разреда школе, мајка и очух су одлучили да Жанку удају. Имала је само четрнаест година када су је 1901. године одвели кришом у Зајечар и на силу удали за човека много старијег од ње. У свет позоришта Жанка Стокић закорачила је игром судбине, први пут као случајно одабран статиста у представи путујућег позоришта Љубомира Рајачића Чврге. Било је то довољно да је светлости позорнице опчине за читав живот. Довољно да смогне храброст да напусти мужа и подели судбину са путујућом позоришном дружином.
Краљица комедије
У прво време радила је као гардероберка, прала, крпила, статирала, да би убрзо добила своју прву улогу. Била је то улога Терезе у позоришном комаду Брачна ноћ. Њено пријатељство са глумцем из позоришне дружине Александром Гавриловићем убрзо је прерасло у љубав. Напустили су путујућу дружину и упутили се у Крагујевац, приступивши позоришној групи Димитрија Нишлића, који је Живану упутио у основне тајне глумачког умећа.
После његове смрти, млади глумачки пар приступа новооснованој позоришној групи Михаила Марковића која се упутила према Босни и Далмацији, одакле их је протерала аустроугарска власт. Тако су дошли у Београд као већ уиграно позориште. Жанка је увелико наступала, бриљирајући у улози Коштане, где је у потпуности исказала своје глумачке квалитете и потенцијале. Крајем 1908. године Жанка Стокић одлази са Александром Гавриловићем у Осијек, где се управо формира Хрватско народно казалиште. Ту је одиграла прву драмску улогу у комаду Нада. Уследиле су и друге значајне улоге у представама Морал госпође Дулске, Гундулићевој Дубравки, Шекспировој Укроћеној горопади. Показала је велики успех како у комедијама, тако и у оперетама и драмама.
Велики успеси
Судбоносни тренутак у њеној каријери био је сусрет са Миланом Гролом, тадашњим управником Народног позоришта у Београду, за време гостовања осијечке позоришне трупе у Београду. Увидевши раскошан таленат младе глумице, Грол је 1911. године поставља за привременог члана Народног позоришта.
Прочитајте још: "Пронашао сам љубав свог живота на одмору пре 12 година, а сада очајнички покушавам да је поново сретнем"
Сматрао је Жанку "самородном, изузетном и импресивном младом уметницом чудног и привлачног реализма". Убрзо, јануара месеца 1912. године постаје редовни члан ансамбла уз Илију Станојевића, Саву Тодоровића, Добрицу Милутиновића и остале глумачке величине тадашње српске позоришне сцене.
Таленат Жанке Стокић уочио је и новопостављени директор и редитељ позорнице Александар Иванович Андрејев који јој додељује улогу Варваре у Бури А. Н. Островског. Премијера Буре и салве аплауза којима је испраћен завршетак комада означиле су за младу београдску глумицу истински почетак успона глумачке каријере.
Успех је доживела и у представи Ђидо Јанка Веселиновића, комаду Зулумћар, Светозара Ћоровића, који је премијерно изведен 9. фебруара 1912. године, затим комедији Буриданов магарац Роберта од Флера и Гастона од Кајове, комаду Госпођа Икс који је приредио Илија Станојевић са Добрицом Милутиновићем. Глумачки тријумф.
Време успона националног театра и Жанкине каријере нагло је прекинуо Први светски рат. Неки од глумаца су отишли у рат, а један део ансамбла је одлучио да део декора, архиве и гардеробе евакуише ка Нишу и Скопљу, где се тада налазио и сам Нушић. Међутим, после одлуке да се евакуише у Скопље, глумци су кренули да се повлаче заједно с војском ка Косову. Жанка је одлучила да остане у Крушевцу, где се придружила позоришној трупи Јоаким Вујић, где је остала до 1916. године када се поново вратила у Београд.
Прве наступе по повратку на београдску сцену имала је у Касини, а затим у Мањежу, који је преко ноћи од Војне школе јахања претворен у позоришну сцену. Сцену је свечано на Божић 1920. године отворила представа Зулумћар, са Жанком Стокић и Добрицом Милутиновићем у главној улози. Потом јој је додељена улога крчмарице Јање у Нушићевом комаду Наход, а затим и у Толстојевом Васкрсењу где је наступила у улози Каћуше. Та улога донела јој је истински тријумф и код публике и код критике. Јануара 1924. добија улоге у Народном посланику и комаду Пут око света Бранислава Нушића.
Глумила за инсулин
Глумица је уживала изузетну популарност у народу, јавности, али и наклоност својих колега. Тако је за двадесет пет година рада, уз прославу њеног јубилеја, добила кућу на Топчидерском брду. Уследиће њене бравуре у Нушићевим комадима Народни посланик и Др, затим комедији Ноћна смотра (1940) и Разбијени крчаг Хајнриха Класта (1941).
Почетком четрдесетих година у Београду је основан хумористички кабаре Кишобранци, коме се Жанка Стокић прикључила већ на самом почетку. Представе кабареа извођене у сали биоскопа Врачар биле су веома популарне и посећиване. Пред сам рат трупа престаје са радом да би дух Кишобранаца наставио да живи у оквиру новоформиране сатиричне сцене Бодљикаво прасе.
Године 1942. позвана је на разговор у Немачку команду где јој је предложено да се врати позоришту, нарочито кабаретским улогама које би "забавиле народ". То је био и једини Жанкин начин да преживи јер је њен живот, с обзиром на дијабетес који је имала, зависио од инсулина који су јој Немци обећали заузврат. Тако почиње последње поглавље Жанкине каријере.
Прочитајте још: "Жена је убила наше троје деце - ПРОГАЊАЈУ МЕ ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ сина и никада јој не могу опростити" (ФОТО)
Игра шумадијску сељанку Пелу вешерку. Заједно са колегама, врхунским комичарима Ацом Цветковићем и Јоцом Танићем знала је да засени позоришну публику. Последњи програми у којима је наступала били су Разбибрига, Весељак и Централа за хумор.
Невина жртва комунистичког режима
По завршетку Другог светског рата живот Жанке Стокић претвориће се у истинску трагедију. Оптужена да је наступањем у позоришту помагала непријатељу, па неко време проводи иза решетака. Бива осуђена на казну "од осам година губитка српске националне части", што је хероину српског глумишта дотукло. Повукла се у самоћу и изолацију чекајући крај свог живота.
Ипак, заслугом њених пријатеља и колега, 1947. године казна јој је смањена на две године, а посећује је и редитељ Бојан Ступица који јој обећава ангажман у Југословенском драмском позоришту. Лепим вестима радовала се само три дана. Било је то превише радости за њено срце. Умрла је 20. јула 1947. године.
Својим улогама и својим животом Жанка Стокић је уписана у историју српског позоришта и српске културе. Њене креације Живке у Госпођи министарки, Сарке у Ожалошћеној породици и Јулишке у комаду Пут око света остале су непревазиђене.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
