Српски језик пун је архаичних речи и израза чија значења осликавају давна времена и понекад језиве обичаје карактеристичне за период проведен под Турцима.
У српским крајевима и данас се понегде каже – скупљени “С коца и конопца”. Реч је о веома старој изреци која се помиње и у народној и уметничкој књижевности.
У једној народној песми коју је забележио Вук Караџић стоји: “Покупили злице и зликовце, буљумбаше с коца и конопца, те их рани сиротиња раја…” И у једном делу публицисте Родољуба Чолаковића налази се овакав пример: “У устанак се убацише некакви пробисвјети без рода и имена, балије, шокци одбјегли робијаши, људи с коца и конопца”.
Изрека је стигла чак и до правних списа, па је тако у једном делу Валтазара Богишића записано: “Скупљало се међу њих људи са сваке стране…што но ријеч с коца и конопца”.
Иако је реч о изреци која је у прошлости била веома распрострањена, а и данас се често говори, њено значење прилично је мрачно и вуче корене из турских времена.
Наиме, све до средине 19. века у нашим крајевима је постојао обичај да се осуђени на смрт набијају на колац или вешају. Ове сурове методе нарочито су примењивали Турци над хајдуцима и виђенијим Србима. Тако се за оне који су успели да избегну вешала или набијање на колац говорило да су побегли “с ко(л)ца и конопца”. О томе је писао и наш нобеловац Иво Андрић у свом делу „На Дрини ћуприја“, описујући до детаља све ужасе овог вида кажњавања.
Изворно, изрека се односила на окупљање злих и покварених људи који се не либе да почине било какав злочин јер су већ осуђени за најтежа дела. Данас, акценат је више на чињеници да је реч о групи различитих људи састављених/прикупљених са свих страна, без избора и критеријума.
(Крстарица)
