Велики петак је најтиши, најтужнији дан у хришћанском календару.
То је дан када се не игра, не пева, не слави, не звоне звона,. Дан када се ћути, јер се сећамо страдања Исуса Христа – његове муке, распећа и смрти на крсту. Цркве су обавијене у црно, олтари огољени, а људи у својим домовима осећају посебну тежину ваздуха, као да се и природа поклонила тој тишини.
Према предању, на Велики петак земља се затресла, сунце помрачило, храм се раздвојио, а свет се на тренутак зауставио. Тог дана, вера није у слављу, већ у сабраности.
Верници посте строго – многи тог дана не једу ништа до заласка сунца, а у неким породицама чак ни вода се не пије пре молитве. Тај пост није казна, већ унутрашње прочишћење и саосећање са Христовим страдањем.
У домовима се не раде тешки послови, не пере се веш, не кува на уобичајен начин. Све је успорено и скрушено. Деца се уче поштовању и разумевању бола који претходи Ускрсу. Јер без Великог петка – нема васкрсења.
Без таме – не зна се светлост.
Велики петак нас учи стрпљењу, нади и вери да после сваке туге долази ново јутро. Он није крај, већ тиха припрема за најрадоснији дан – Ускрс, победу живота над смрћу.
