Како је Лу Андреас-Саломе, фатална жена, обликовала свет филозофије и психоанализе, остављајући неизбрисив траг
Фридрих Ниче, један од највец́их филозофа у историји, дубоко се заљубио у њу и двапут ју је запросио. Оба пута га је одбила – не зато што није умела да цени његову генијалност, вец́ зато што није желела да жртвује своју слободу зарад брака. Звала се Лу Андреас-Саломе.
У време када се од жена очекивало да живе у сенци мушкараца, она је инсистирала на томе да изгради сопствени интелектуални идентитет.
Рођена у Русији 1861. године, Лу је одрасла у друштву у којем је будуц́ност жене углавном била унапред одређена. Брак се подразумевао. Послушност се сматрала врлином. А озбиљан интелектуални рад сматран је неприкладним за жене. Међутим, Лу није имала никакву жељу да испуњава таква очекивања.
Још од малих ногу, све је доводила у питање. Читала је филозофију, истраживала религију и преиспитивала идеје које су други прихватали без размишљања. Док је њена породица замишљала да ц́е она постати угледна супруга, Лу је сањала о животу испуњеном књигама, идејама и интелектуалном независношц́у.
Године 1882. отпутовала је у Рим. Тамо је њен живот кренуо у неочекиваном, изузетном правцу. Упознала је двојицу филозофа: Паула Реа и Фридриха Ничеа. Према једном познатом предању, њен први сусрет са Ничеом догодио се у једној од капела у Базилици Светог Петра. Када ју је угледао, наводно је узвикнуо: „С којих смо ми то звезда пали, да бисмо се срели баш овде?”
Ниче је био очаран. Пред њим је стајала млада жена која је могла да расправља о његовим најсложенијим филозофским идејама, а да притом не осец́а никакву нелагоду. Она га је изазивала. Преиспитивала га је. И разумела је мисли због којих се он често осец́ао изолованим од остатка света. Веровао је да је коначно пронашао себи равног интелектуалног саговорника.
Али његово дивљење убрзо се претворило у љубав. Превише несигуран да јој директно приђе, Ниче је прво замолио Паула Реа да је запроси у његово име. Лу је одбила. Касније, током заједничког боравка у Швајцарској, Ниче је скупио храбрости да је сам запроси. И тада је одговорила одрично.
Није то било зато што јој се он није допадао. Дивила се његовој интелигенцији и ценила њихове разговоре. Међутим, плашила се да ц́е јој брак одузети независност за коју се тако тешко изборила. Желела је заједницу умова, а не однос дефинисан традиционалним очекивањима.
Ниче је био сломљен. Њихово пријатељство се с временом урушило, оставивши га дубоко повређеним. Поједини историчари сматрају да су емоционална превирања везана за Лу утицала на његова каснија филозофска дела, укључујуц́и и књигу „Тако је говорио Заратустра”.
Ипак, Лу није дозволила да туђа сломљена срца одређују правац њеног живота. Једна фотографија из тог периода постала је нарочито позната.
Лу је осмислила разиграну сцену са Ничеом и Паулом Реом. Двојица филозофа стајала су испред малих дрвених колица. Лу је седела у њима, држец́и бич. Слика је на духовит начин сугерисала да она управља том двојицом мушкараца.
За викторијанско друштво, то је био запањујуц́и обрт традиционалних родних улога. За Лу, међутим, то је одражавало нешто сасвим једноставно. Она себе није сматрала интелектуално инфериорном у односу на мушкарце у свом окружењу. Била им је равна.
Како су године пролазиле, Лу је наставила да истражује књижевност и филозофију. Тада је упознала младог песника по имену Рајнер Марија Рилке. Био је талентован, емотивно осетљив и у потрази за својим уметничким идентитетом. Лу је препознала његов потенцијал. Постала је његова менторка, сапутница и романтична партнерка. Чак га је подстакла да промени своје име из Рене у Рајнер, верујуц́и да то више одговара писцу какав је желео да постане.
Заједно су два пута путовали у Русију. Током тих путовања, сусрели су се са славним романописцем Лавом Толстојем. Та искуства су дубоко утицала на Рилкеову поезију и духовну имагинацију. Иако се њихова романса с временом окончала, њихова интелектуална веза је опстала. Остали су блиски пријатељи до краја живота. Лу је разумела његове емоционалне борбе и наставила да му пружа смернице кад год би му биле потребне.
Касније се Лу удала за Фридриха Карла Андреаса. Међутим, њихов однос био је све само не конвенционалан. Одржавали су аранжман који јој је омогуц́авао знатну личну независност. Наставила је да путује, студира, пише и развија односе унутар европских интелектуалних кругова.
Брак није окончао њену потрагу за слободом. А њена радозналост ју је убрзо одвела ка још једној револуционарној области. Психоанализи. Лу се упознала са Сигмундом Фројдом, чије су теорије о несвесном уму мењале психологију.
Фројд се дивио њеној интелигенцији и оригиналности. Она је проучавала његове идеје и постала једна од првих жена које су се бавиле психоанализом. Њена интересовања обухватала су све – од снова и религије до сексуалности, идентитета и људске жеље. То су биле теме о којима су многе жене њене генерације биле одврац́ане да отворено говоре. Међутим, Лу никада није имала жељу да ц́ути. Писала је опширно и развила сопствене погледе на сложеност људског искуства.
Током целог њеног живота, критичари су осуђивали њене неконвенционалне односе и њено одбијање да прати традиционална очекивања. Неки су је видели само као жену која је одбила Ничеа. Други су је памтили као Рилкеову музу или Фројдову интелектуалну сапутницу. Али такви описи никада нису обухватали њену личност у целини. Лу Андреас-Саломе је била књижевница, филозофкиња и пионирка психоанализе – своја, самостална личност.
Она се није само кретала у друштву бриљантних мушкараца. Доприносила је идејама, преиспитујела устаљене претпоставке и обликовала важне разговоре. Ушла је у свет који је инсистирао на томе да је жени место у позадини. А она је одбила да тамо остане. Њен живот није био лишен противречности, тешких односа нити болних избора. Ипак, наставила је да трага за разумевањем – под сопственим условима.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
