У Јапану се лењост сматра болешћу, а њихових седам једноставних начина да је "излече" задивљује цео свет.
У јапанској култури, лењост се не посматра као мана карактера или недостатак снаге воље. Лењост се тамо сматра симптомом неравнотеже - физичке, емоционалне или менталне. Уместо да криве себе, Јапанци траже узрок и примењују специфичне праксе које помажу да се поврати ритам акције и унутрашњи мир.
Ових седам метода, укорењених у јапанском начину живота, помажу у суочавању са апатијом и недостатком енергије.
1. Правило "1% дневно“
Први корак ка превазилажењу стагнације је кајзен филозофија, која се дословно преводи као "промена набоље". Јапанци наглашавају приступ малих корака. Принцип "1% дневно“ није ништа више од прављења малих, свакодневних побољшања у изабраној области.
Желите да почнете да трчите? Не планирајте одмах да трчите маратон. Обујте патике за трчање и прошетајте један минут.
Желите да напишете књигу? Напишите једну реченицу.
Ова метода елиминише отпор и страх од великих задатака који нас често паралишу. Временом се ови мали, свакодневни успеси сабирају, што доводи до значајних и трајних промена.
2. Ритуал почетка
Јапанци не верују у чекање инспирације. Уместо тога, они стварају ритуале који им помажу да уђу у стање фокуса и предузму акцију. То може бити шоља зеленог чаја у тишини пре посла, кратка медитација или чак сређивање стола. Идеја је да се створи доследан, понављајући образац који сигнализира мозгу да је "сада време за деловање“.
Овај психолошки трик вам омогућава да заобиђете свог унутрашњег критичара и одуговлачење. Ритуал постаје нека врста загревања за ум, припремајући га за напор и доводећи га у прави ритам.
3. Сређивање
Јапанци верују да је спољашњи хаос одраз унутрашњег немира. Методе попут "осоуџија“ (великог чишћења) и принципи које је популаризовала Мари Кондо, ауторка књиге "Магија сређивања“, показују да организовање простора није само ствар естетике, већ пре свега бистрења ума. Када све има своје место и околина је хармонична, лакше је концентрисати се и пронаћи енергију за деловање.
Физички ред се преводи у ментални ред, елиминишући сметње и омогућавајући мислима да слободно теку.
4. Унутрашња башта
Концепт "унутрашње баште“ односи се на потребу да негујемо своје унутрашње ја, ум и дух. У ужурбаном свету лако је заборавити на себе, своје страсти и оно што нам заиста доноси радост. Филозофије попут икигаија или проналажења смисла у животу, или нагомија, уметности проналажења равнотеже и хармоније, уче нас како да негујемо ову унутрашњу башту. Када се осећамо исцрпљено и немотивисано, то често значи да је наша башта зарасла у коров занемаривања. Посвећивање времена ономе што волимо, према чему смо страствени и у чему смо добри јесте као заливање и плевљење – враћа виталност и вољу за животом.
5. Лек сврхе
Реч "мокутеки" на јапанском значи сврха, намера или циљ. "Лек сврхе“ је моћан противотров за лењост.Јапанска култура ставља велики нагласак на акцију. Деца уче да раде од малих ногу, често пре него што у потпуности схвате теоријски зашто. Овај приступ гради навику акције и олакшава посвећеност труду. Имати јасно дефинисан циљ, чак и мали, даје смисао нашим напорима и постаје покретачка снага.
Уместо да потону у апатију, Јапанци се питају: "Који је мој следећи корак?“ Овај прагматични приступ нам омогућава да се фокусирамо на акцију, а не да нас паралише анализа.
6. Корекција држања
Веза између ума и тела један је од темеља јапанског размишљања о здрављу и благостању. Јапански психолози и стручњаци за борилачке вештине вековима су истицали важност правилног држања (шисеи). Они верују да када је тело погрбљено, а рамена спуштена, мозак аутоматски прелази у режим штедње енергије, што доводи до апатије и недостатка мотивације. Исправљање леђа, подизање главе и отварање грудног коша није само физичка ствар. То је једноставан, али невероватно ефикасан начин да се промени стање ума. То држање шаље сигнал мозгу да је особа спремна за акцију, самоуверена и отворена за изазове.
7. Свест о узроку
Последњи принцип је можда најважнији корак у "лечењу" лењости. Уместо да се кажњавају и осећају кривицу, Јапанци се труде да разумеју узрок свог стања. Пракса дубоке саморефлексије, позната као "наикан" (дословно гледање у себе), подразумева да поставе себи три фундаментална питања:
Шта сам добио од других?
Шта сам дао другима?
Какве сам проблеме проузроковао другима?
Овај облик интроспекције омогућава да се идентификује прави извор проблема. Да ли лењост произилази из умора, страха од неуспеха, недостатка смисла у ономе што радимо или можда нерешених сукоба? Разумевање узрока је кључно за проналажење ефикасних решења и трајних промена, а не за борбу против симптома.
