Иако се инстинктивно повезују са тугом, сузе су и највернији пратиоци најлепших тренутака.
Сузе се обично виде као искључив знак туге или бола, али људска природа редовно демантује ово правило. Венчања, рођења детета, неочекивани успеси, сусрети након дугих раздвајања или чак изненадни гест љубазности - сви ови тренуци често кулминирају оним што се у народу назива "сузе радоснице".
Иако на први поглед делују контрадикторно, сузе радоснице пружају фасцинантан увид у то како људски мозак рукује интензивним емоцијама и одржава унутрашњу равнотежу када усхићење преплави.
Мозак не прави разлику између јачине осећања
Када емоције преплаве, унутрашњи систем организма не поставља питање да ли је повод леп или трагичан. Он реагује искључиво на интензитет надражаја који добија из окружења.
- Плакање је сложен биолошки одговор на емоционално преоптерећење – и не прави разлику између добрих и лоших осећања - каже Мишел Спир, професорка анатомије на Универзитету у Бристолу у Уједињеном Краљевству.
- Било да су изазване тугом или усхићењем, сузе су често резултат покушаја нашег мозга да обради више него што може да у том тренутку - објашњава професорка Спир.
Амигдала - емоционално звоно за узбуну
Наука каже да иза сваке сузе стоји прецизан рад неурона. Кључну улогу игра лимбички систем, део мозга задужен за обраду осећања и памћења, а активирају и позитивне и негативне емоције. Унутар овог система је амигдала - група неурона у облику бадема, која делује као нека врста унутрашњег стражара.
- Амигдала функционише као емоционално звоно за узбуну које детектује свако узбуђење и сигнализира телу да реагује. Када је јако стимулисана, амигдала активира друге области мозга, укључујући хипоталамус, који контролише невољне физичке функције попут откуцаја срца, дисања и производње суза - прецизира професорка Спир.
Још једна кључна структура је предњи цингуларни кортекс, који игра улогу у регулацији емоција, доношењу одлука и емпатији.
- Он помаже у координацији реакције мозга на емоционалне сукобе, као што је истовремено доживљавање радости и туге. Ови преклапајући путеви објашњавају зашто изненадни талас среће и даље може да изазове реакцију која се обично повезује са патњом - наводи професорка Спир.
Сузе као дугме за "ресетовање" организма
Зашто би тело трошило енергију на плакање док смо срећни? Одговор лежи у потрази за равнотежом. Наиме, научници сматрају да су сузе радоснице заправо облик емоционалне хомеостазе: природан начин да се тело врати у равнотежу након наглог емоционалног скока. Интензивну срећу прати налет адреналина, а плакање служи као кочница.
- Плакање активира парасимпатички нервни систем, који успорава рад срца и опушта тело након налета адреналина услед интензивног осећаја. Другим речима, сузе нам помажу да се смиримо - указује Мишел Спир.
Према њеним речима, ова идеја "ресетовања" није јединствена само за срећу - плакање као одговор на стрес или трауму служи сличној сврси.
- Оно што је запањујуће код суза радосница јесте како оне илуструју напор тела да уравнотежи супротстављене силе: олакшање након страха, захвалност након тешкоћа или понос након дуге борбе - истиче професорка Спир.
Сузе радоснице никада нису само то
Психологија сугерише да су сузе радоснице ретко производ чисте радости - оне су најчешће мешавина различитих стања.
- На пример, родитељ који гледа дете на матури може да осећа понос, али у исто време и носталгију и меланхолију због пролазности времена. Или, дуго очекивани поновни сусрет - може да изазове радост и бол због одсуства - наводи професорка Спир.
Психолози ово називају "двоструком валенцијом" - емоционалним стањем које садржи и позитивне и негативне елементе.
- Ове емоционалне мешавине ангажују и системе памћења, посебно хипокампус, који обрађује и враћа личну историју. Зато радостан тренутак може неочекивано да доведе до кнедле у грлу, јер активира сећања на претходни губитак, борбу или чежњу која је претходила том срећном тренутку - пише у часопису "Тхе Цонверсатион" професорка Мишел Спир.
Људи су једина бића која плачу из емоција
Занимљиво је да су људи једина бића која лију емоционалне сузе - барем је тако науци познато. Док многи сисари производе рефлексне сузе како би подмазали око, само људи плачу као одговор на емоције.
- Ово се вероватно еволуцијски развило као облик невербалне комуникације, посебно у раним друштвеним групама. Сузе сигнализирају рањивост, аутентичност и емоционалну дубину. Плач током радосних тренутака показује другима да се управо догодило нешто дубоко значајно. На овај начин, сузе радоснице јачају друштвене везе, подстичу емпатију и стварају заједничке тренутке катарзе - истиче професорка Спир.
С тим у вези, истраживање из 2016. године у "ПубМед", показује да су људи склонији да понуде помоћ и подршку некоме ко плаче, без обзира на то да ли су у питању сузе туге или радости. Другим речима, сузе су универзалан сигнал људске повезаности.
(Блиц)
