Наш мозак свакодневно прима огромну количину информација, али само мали део њих прелази у дугорочна сећања.
Иако нам се може чинити да је процес задржавања успомена случајан, истраживања са Рокфелер универзитета показују да се у позадини налазе прецизни „молекуларни тајмери“ који одређују шта ће мозак задржати, а шта ће одбацити.
Да би разумели како се успомене формирају, научници су користили виртуелну стварност за мишеве, што им је омогућило да прате мозак у реалном времену док животиње уче нове информације. Откривено је да сваки молекул укључен у процес памћења делује као део великог оркестра.
Неки од ових молекула активирају се одмах и учествују у стварању почетне успомене, али брзо нестају. Други се активирају касније и постепено „учвршћују“ искуство, што их чини дуговечним тајмерима. Што су дуже присутни, већа је вероватноћа да ће се сећање претворити у дугорочну меморију.
Ова разлика је важна јер мозак не чува све што доживимо. То би било енергетски неефикасно, па зато задржава само оно што препозна као значајно или често коришћено.
Како мозак одлучује шта вреди памтити
Таламус, смештен у централном делу мозга, делује као контролни центар за памћење. Он прикупља информације из различитих можданих области, филтрира их и прослеђује најважније у кору великих хемисфера, где се дугорочна сећања стабилизују.
Испитивања на мишевима показала су да се понављана искуства као што су места која животиња редовно посећује или звуци које често чује, много лакше претварају у трајне успомене, док ретка, неважна или тешко повезива искуства брже бледе.
Три кључна молекула памћења
Научници су идентификовали три посебно важна молекула - Цамта1 и Тцф4 делују у таламусу, док је Асх1л активан у предњем кортексу. Иако ниједан од њих није неопходан за стварање иницијалне успомене, сва три су кључна за њено дугорочно одржавање. Могу се замислити као стражари на вратима меморије - ако нису присутни, успомене временом постају нестабилне и распадају се.
Универзални принципи памћења
Асх1л припада породици протеина који не регулишу само когнитивно памћење, већ учествују и у другим биолошким процесима, као што су имунолошка меморија или механизми којима ћелије „памте“ своју функцију током развоја.
Ово показује да је задржавање информација дубоко укорењен принцип живота. Памћење није ограничено само на нервни систем. Оно представља универзални механизам помоћу кога различити биолошки системи чувају информације неопходне за преживљавање.
Значај за медицину и будућност
Боље разумевање молекуларних тајмера могло би да помогне развоју нових приступа у лечењу Алцхајмерове болести и других поремећаја памћења. Ако се утврди који молекули и регије мозга одржавају успомене у „живом“ стању, биће могуће циљано подржати или надоместити оштећене меморијске путеве.
Такав приступ могао би довести до третмана који не само да успоравају губитак памћења, већ и активније доприносе његовој обнови.
Шта следи?
Следећа фаза истраживања усмерена је на разумевање начина на који се молекуларни тајмери активирају, колико дуго остају укључени и како сарађују различити делови мозга током тог процеса.
Посебна пажња и даље је на таламусу, који делује као диригент у сложеној мрежи можданих веза одговорних за трајност сећања. Живот једне успомене, дакле, не почиње и не завршава у хипокампусу .Таламус и његове везе са кором управљају тим процесом и одређују колико дуго ће сећање опстати.
(РТС)
