Упозорења су на све стране, само их не примећујемо
Јованка Петровић, специјалиста психијатрије вршилац дужности директора Специјалне болнице за психијатријске болести Ковин је причала о томе који су најчешћи узроци самоубистава, због чега се оно дешава, као и како можемо спречити стопу оваквог начина смрти и шта је потребно да бисмо помогли људима.
Према њеним речима самоубиство је усамљеничко и очајничко решење које се може спречити.
- Самоубиство се најчешће одређује као активни или пасивни деструктивни чин у коме човек свесно и намерно одузима себи живот. Према класичним психијатријским ставовима, самоубиство је чин повезан са поремећајем виталног нагона за самоодржањем. Ако се нагон за самооодржањем сматра најважнијим нагоном, онда се самоубиство може сматрати поремећајем основног нагона - рекла је докторка Јованка.
Од самоубилачке идеје до покушаја и смртног исхода
- Самоубиство се повезује са различитим врстама понашања која су класификована у четири категорије: самоубилачке идеје, план самоубиства (који се односи на осмишљавање специфичног начина завршетка живота), самоубилачки гестови (нпр. самоповређивање без намере да се умре) и покушај самоубиства са намером да се заврши смртним исходом.
Већина фактора повезана је са симптомима болести и специфичним ситуацијама, укључујући и претходне покушаје самоубиства. Што их је више, већи је ризик од понављања.
Самоубилачко понашање може бити различито за сваку особу, па разликујемо: апел аларм – као позив за помоћ, самокажњавање – као израз неиздрживог осећаја кривице, бег из неподношљиве ситуације, изазивање осећаја кривице и кажњавања других, уцењивање околине, импулсивно растерећење у напетости, израз доживљавања бесмислености живота и сл.
Један од модела за разумевање самоубилачког понашања јесте стрес-дијатеза која даје следеће тумачење: постоје људи који су рањивији, осетљивији и који под утицајем јаког животног стреса или тешких породичних односа одреагују суицидалним понашањем.
Вулнерабилност, рањивост, одређена је генетски, биолошки и раним животним искуствима, и одражава се често импулсивним, агресивним понашањем, губитком самоконтроле, осећајем безнађа, уз могуће јављање перфекционизма и ригидности мишљења - пише докторка Јованка на сајту Несаломви.
Депресија, биполарно-афективни поремећај и алкохолизам – најризичнији фактори за самоубиство
- Чињеница је да се више од 90% укупног броја самоубистава догађа код особа које су пре самоубиства задовољавале критеријуме за дијагнозу неког психијатријског поремећаја. Често непрепозната и нелечена, депресија као озбиљан емоционални поремећај који битно утиче на функционисање оболелог и његов однос са другим људима, сматра се најважнијим ризичним фактором за самоубиство.
Истраживања показују да је самоубиство највеће код тешког депресивног поремећаја, биполарног афективног поремећаја и алкохолизма, при чему је ризик од суицида 10–18%, код схизофреније је ризик 5–8%, као и код поремећаја личности.
Реализованих самоубистава у општој популацији је 20:1, а код особа са тешким депресивним поремећајем стопа је виша – од 5:1 до 10:1.
За депресивног пацијента са ризиком за самоубиство важно је што раније започети амбулантно лечење уз интензивни надзор, а по потреби и болничко лечење. Примењује се фармаколошка терапија, по протоколу и психотерапија, уз психосоцијалне интервенције.
Ризик самоубиства је највећи када се пацијенту враћа иницијатива, кад има увид у болест и често лошу психосоцијалну ситуацију. Ризик је исто тако велики пре него што депресија достигне тешку клиничку слику, а највећи ризик је у првим недељама након отпуста из болнице
Прочитајте још: Психолози откривају који су први знаци да је ваш БРАК кренуо у погрешном правцу: Када се ово деси тешко је вратити се на прави пут
Подршка стручњака и шире друштвене заједнице неопходна за смањење стопе самоубистава
- Психотерапијске интервенције су драгоцене ради смањења стопе самоубистава, успостављања поверења са пацијентом, смањења осећања безнадежности, повећања степена самопоуздања и подстицање социјалне подршке у сврху побољшања односа са другим људима.
Потребно је подићи свест шире друштвене заједнице о заштити лица са менталним сметњама, едуковати јавност о основним симптомима, апел алармима, ризицима и ризичним групама.
Особе које имају дијагнозу неког психијатријског поремећаја, живе са стигмом коју она са собом носи и што понекад може да представља, терет већи и од самог психичког поремећаја. Депресију карактеришу веома непријатна осећања срама, кривице, безуспешности, безнадежности, безвредности, те осећај личне неадекватности и као таква за појединца који се суочава са овим поремећајем, представљају извор огромног бола и патње.
Под теретом ових непријатних осећања, самоубиство се, нажалост, често намеће као једино решење.
Све наведено упућује на закључак да је особама које имају овакве или сличне менталне проблеме неопходна помоћ и подршка и здравствених стручњака и шире друштвене заједнице.
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
