Љубавна прича Петра Лубарде са Верома Протић и данас се препричава улицама Београда...
Према речима родбине и познаника, наш чувени сликар Петар Лубарда био је добар и леп човек нижег раста. Благе нарави и врло вредан и предан послу. Кажу да је непрестано радио. Затварао се у атеље из ког дуго не би излазио, често сликајући и по шеснаест сати дневно. Вечеру, коју би му супруга сервирала, имао је у поноћ, али је и тај оброк прекидао како би пришао слици и додао одређени детаљ. Његови радови су били великих формата, па је често сатима стајао, четкицом правећи потезе. На пример, за слику „Косовска битка“ урадио је небројено скица, цртежа и слика, па је тек онда завршио коначну верзију. Много је волео поезију и поједине песме би представљао кроз своје радове. Волео је да чита, филозофију, класичну музику, џез, Битлсе, тадашњу модерну музику, а имао је и велики тиркизни транзистор.
Због свих признања које је добија широм света и разних других постигнућа постао је југословенски културни дипломата. Међутим, колико је био апстрактан у уметности, толико је био мистичан у приватном животу, а његова љубавна прича са Верома Протић словила је за једну од најфаталнијих у Београду.
Ко је била Вера Протић?
Вера Лубарда, девојачки Протић, важила је за једну од најлепших жена Београда. Имала је густу црну косу и врло упечатљиве очи којима је, према речима савременика, заводила, али које су, уједно, код других изазивале непријатност. Често их је крила великим наочарима. Петра је упознала 1946. године у сликарском атељеу Мила Милуновића, њеног тадашњег професора на Ликовној академији, и како је једном напоменула „од тада се више нису растајали“. Убрзо су се венчали у веома приватној церемонији на којој чак ни њихове породице нису биле присутне. Иако је била много млађа од њега, Петар ју је обожавао. Звала га је „мој стари“. Опраштао је њене хирове, често је доживљавајући као дете. Ишли су на путовања ван Југославије и враћали се са разним сувенирима. Као талентовани сликар, могло би се рећи да је Вера Петру била менаџер. Писала је извештаје о изложбама и продаји слика.
„Ја у томе (сликарству) имам доброг критичара – жену, пошто је и она сликар. Она ми оштро каже неке ствари. Често се и наљутим. Али, на страну љутња, ипак видим да је то тачно“, изјавио је Петар у једном интервјуу.
Са супругом Вером живео је у Иличићевој улици број 1, у дедињској вили на простору некадашњих топчидерских винограда. Савременици кажу да је била реткост упознати толико заљубљен брачни пар. Лубарде су излазиле по тадашњим популарним градским местима и дружиле се са сликарима, колекционарима, културном елитом Београда.
„Петар и Вера никад нису изашали из куће без таксија, а то је тад представљало привилегију код уметника. Петар се дружио са Челебоновићем, Пеђом Милосављевићем, Цуцом Сокић, Даницом Антић, Гојком Бановићем, Бранком Ћопићем и многим другим“, напомиње Ђуро Лубарда.
Шта се крило иза затворених врата породичног дома?
Како су године одмицале, Лубарде би се често затварале у своју вилу. Родбина и пријатељи полако су губили контакт са Петром. Вера је волела да се дружи са „одабраним светом“, док је Петар био ближи народу. По темпераменту су били потпуно различити, па се брзо схватило ко је заправо доминантан у кући.
„Однос им је био врло парадан. Вера је била врло вешта и знала је да се дамски понаша. Петар је био скроман, али увиђаван. Није био бахат, већ господски човек, културан, градски боем. Говорио је француски. Кад Вера не би хтела да прича приватне ствари пред другима, говорила би с њим на француском – Ту веуx писсер? („Хоћеш ли да пишкиш?“). Користили су свој шифровани језик“, каже Ђуро, преноси Пресстиж, и додаје:
„Вера не би дозволила да Петар и моја мајка буду и два минута насамо. Нико јој није стао на пут да је заустави у њеним намерама, ма какве оне биле. Петар је био толико моћан у свом стваралаштву, али је очито био веома слаб на Веру. Имала је змијске очи. Веома ружне ствари су се дешавале у тој кући, а Петров живот је био веома тежак“, сматра Ђина.
Са првим комшијама, породицом Косовац, Петар и Вера су се поздрављали само преко ограде. Никад им нису ушли у кућу.
„Вера никог није примала у кућу. Никад није дошла код нас у посету. Кад би нестала струја, телефоном би ме позвала да пита знамо ли шта се дешава и кад ће поново стићи. Поред тога бисмо причали о мацама и куцама. Вера би увек причала преко прозора или би ме позвала са терасе: „Александра!“, а ја бих јој изнела персијског мачка ком би се сваки пут одушевила. Доживљавала сам их као уметнике“, каже комшиница Александра Саша Косовац.
Према Ђуровим речима, Вера је била разлог због ког је Петар губио пријатеље. Иако је био јак, није могао да јој се супротстави. Ђуро је са Петром причао о свакодневним стварима, музици, путовањима, а кад су били сами и о озбиљним темама. Међутим, увек су били под Верином контролом. Ђуро тврди да је он једина личност према којој се Вера коректно понашала. Никад му није затворила врата, а и долазила је таксијем код њега да му уручи слику коју би му Петар поклонио.
„Нисам доживео непријатности с њене стране, али су оне испливавале у позадини. Има толико непријатних ствари… Била је кобна по његов живот. Мислим да је Петрова слика „Човек и звери“ посвећена његовој борби са Вером“, каже Ђуро.
Афера са кумом
Изненада, Петар и Вера су се развели шездесетих година. Оставила га је због љубавне афере са другим човеком, официром Удбе, који им је био кум на венчању. Ђина га се сећа, његова сестричина.
„Имао је „фолксваген“ и возио нас је по граду. Звао се Ђоко Перовић, и био је припадник високе тајне службе. Петар то није видео, или није хтео да види. Једног дана, Вера је одлучила да оде са Ђоком. Дошао је камион и радници су, по Верином наређењу, покупили све из куће. Целу ју је огулила – намештај, слике и отишла. Петар је тад звао своју другарицу Љубицу Перовић и рекао јој: Молим, те дођи, ово чудовиште је отишло. Она је то испричала мојој породици. Љубица га је нашла у врло лошем здравственом стању, у прљавом кревету. Са супругом га је одвезла у болницу где се повратио. Доктор је рекао да му је организам веома запуштен. Није јео како треба и није бринуо о себи. То је било више година пре његове смрти. У почетку му је било тешко без Вере, али се опорављао. Љубици је дао новац да му припреми славље и позове више људи. На тој журци је упознао извесну Лолу, оперску певачицу, и с њом је одређено време био заједно. Мојој мами је писао да не брине, да му је боље, да није сам. Кад је Вера чула за ту везу, почела је да му телефонира, а он је одбијао да је позове. Ђоко је наводно извршио самоубиство, скочивши са петог спрата, а Вера је дошла Петру на врата. Будимо реални, да ли би један мушкарац због љубавне афере скочио са петог спрата?“, сматра Ђина.
Поново стао на луди камен са Вером
Чим се Вера вратила Петру, све се вратило у пређашње стање.Према речима комшија, кад би „непожељни посетиоци“ чекали пред њиховом капијом, Вера би отворила прозор и викнула да нису код куће. Нико није знао кад су се поново венчали. Због тога је Петрова другарица Љубица била разочарана у Петра, знајући шта је све прошао због Вере. Петар је шездесетих отишао у Индију, а Вера није добила визу, па је писмима исказивала колико јој недостаје и да га чека у Риму. Требало је да остане у Индији годину дана, али је после шест месеци отишао у Рим, а потом у Београд. Прескочио је Израел, иако је обећао породици да ће их посетити. То се никад није десило.
„Колики је Вера била манипулатор, постоји још једна прича. Петар је од Јапана добио награду, као и поклон за супругу – царску бисерну огрлицу. Вера, кад га је напустила, однела је огрлицу у радњу за закуп, и они су је ставили у излог. Кад је пролазила поред радње са Ђоком, узвикнула је: Јао, што је лепа! Хоћеш ли ми је купити? и он је ушао у радњу и купио јој ту исту огрлицу, тако да је добила и огрлицу и новац“, каже Ђина.
Петрова смрт
Петар је преминуо 1974, у 67. години. Не зна се зашто. Петровим потомцима нису познати резултати његових медицинских картона. Наводно су изгубљени. Петар се, по повратку из Индије, бавио композитним сликарством и почео је да користи синтетичке боје. То нису биле боје које су на бази воде, већ нитро лакови. Верује се да је то утицало на његову смрт. Кад је Олга Перовић радила интервју с њим почетком седамдесетих, већ је ходао са штапом. Поједини верују да га је Вера тровала. Чак се и један близак пријатељ исповедио како му је Петар једном то рекао, али да је био опчињен њом без обзира на све – да може и да га трује, само да је ту; да прође просторијом. То му је било довољно за цео дан.
Петрова смрт је била велико изненађење за блиске пријатеље, као и за целу Ђинину и Ђурову породицу. Нису то очекивали. Будући да је писмо тад било најчешћи облик комуникације, нису знали да је много болестан. Ђуро је знао да је Петра пред смрт мучила и реума, па се слабије и кретао. На честитки коју је послао неколико месеци пре смрти, приметили су његов лош рукопис. Међутим, према Ђининим речима, Вера је увек преправљала његове текстове. Кад год би били „шракабани“, она би правила селекцију речи. У време Петрове смрти, Ђина је била у родитељској кући у Израелу, с малим дететом, са другим у стомаку, а муж јој је био мобилисан због рата у Израелу.
„Сећам се маминог плача. Никад је нисам видела у таквом стању. Осећала се да је изгубила све што је имала. Организовала сам јој лет за Београд и стигла је на сахрану. Мексички председник је исти дан долазио у Београд и улице су биле затворене. Вера није хтела да чека моју мајку, која је стигла на београдски аеродром неколико минута пре почетка сахране. Кад је стигла на церемонију, мама је била уплакана и под великим стресом, а Вера јој је рекла: Престани да плачеш или ћу те ишамарати. Ту ноћ мама није преспавала у Петровој кући, већ код породичних пријатеља“, присећа се Ђина, преноси Пресстиж.
Петрова сестричина тада није знала какав однос имају њени ујак и ујна, родитељи јој нису причали. Из љубави је Вери написала писмо, и оно је једина документација од Петрове породице која је нађена у кући Лубарди. Ђина јој је тада поручила да се нада да ће се њена ујна потрудити и сачувати сва ујакова дела, да заједно очувају његов легат, да Ђинина деца и унучићи, као и многи други заинтересовани, памте какав је човек био.
Ђуро је идентификовао Петрово тело. После сахране, скоро нико од родбине није дошао у кућу на Дедињу, и не зна се зашто, али се претпоставља да је то било због Вере.
Вера прекинула све везе са Петровом породицом
Петар није имао деце, а Вера је одмах после његове смрти прекинула везу са његовом родбином. Контактирали су је да им јави кад буде отворен планирани легат, али им је рекла да још није време за то. Из новина су сазнали да је легат отворен, и тад им је све било јасно. Од тада више нису имали никакву комуникацију са њом. Ђинина мајка је све препустила Вери што се тиче оставинске расправе како би избегла могући конфликт.
"Изгубила сам свог брата, више ми ништа не треба", рекла је.
Замолила је и Ђура да се склони јер се плашила Вере, сматрајући је опасном. Године 1989. Ђина је дошла у Београд, као мајчин поклон за њен 40. рођендан, и отишла је да види Петрову кућу.
„Била је зарасла у коров, запуштена, никаква. Слушала сам разне ружне приче о Вери од маме, Ђура и околине. Знам да ју је Петар много волео, али поуздано могу да тврдим да је Вера била агресивна жена, патолошки љубоморна. Припадала је типу људи који до краја униште свој објекат, како би његову снагу пренели на себе. Није тајна да је два дана након смрти нестала Петрова историја болести. Моја мајка и Ђуро су дошли у болницу, али ништа нису нашли. Данас нас то, као породицу, боли. Лекар ком су се тада обратили загрлио је маму и рекао: Пустите то. Немојте се тиме бавити. Та истина је ружна, али то је историјска чињеница. Мислимо да га је Вера полако тровала. То је наше породично мишљење које нико не жели да чује. Једна од могућности је и непрестано удисање тешких боја и лакова са којима је експериментисао, али, познајући Верину историју, у то не верујем“, открила је својевремно Ђина.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
