Боно и његова супруга важе као један од најсложнијих парова, а заједно су више од 40 година.
Легендарни музичар Пол Дејвид Хевсон, који је јавности познатији под именом Боно, и његова супруга Али Хевсон снимљени су на црвеном тепиху престижног филмског фестивала у Кану.
Музичар ирског рок састава У2, Боно и Али ретко се у јавности појављују заједно, а у браку су више од 40 година. Преслатке фотке доказ су да су и даље заљубљени једно у друго као и првог дана.
Иначе, Боно јој је одан од далеке 1982. године, а упознали су се још у детињству. Она је имала само 12, а он 13 година.
''Пришао ми је првог дана и питао да ли знам где је његово одељење? Био је то само изговор за разговор са мном, а ја сам помислила: ''Који ђаво?'', испричала је у једном интервјуу.
''Сећам се да сам га четвртог дана у школи видела како хода преко дворишта и било је, бинг. То је тип за мене'', додала је.
Иако су се заљубили већ тада, чекали су да напуне барем 15 година како би започели везу.
''Чекали смо до 15. године пре него што смо заправо почели да излазимо. Раскинули смо након шест недеља јер сам свом најбољем пријатељу обећала да ћу га једноставно избацити из свог живота. То га је потпуно збунило'', испричала је једном.
И док је љубав њеног живота следила његове музичке снове, Али је следила своју страст према еколошком активизму. Ипак, њих двоје су знали да су створени једно за друго и одлучили су да се венчају 21. августа 1982., када су имали само 21 и 22 године.
У2 су имали велики пробој само годину дана касније када су издали свој трећи албум ''Wар'' на којем је Боно многе песме написао о својој жени Али. Двојац је убрзо засновао породицу и добио четоеро деце: ћерке Џордан и Ив и синове Елајџу и Џона.
Упркос огромном успеху бенда, Али се трудила да остане по страни како би могла да се фокусира на своју породицу и да негује своје страсти које је имала целог живота, а успели су да одрже и своју љубав па их то убраја међу ретке познате парове који су у свему томе успели.
Али је дипломирала социологију и политичке науке на Универзитету у Дублину 1989. У 1990-има се укључила у антинуклеарне напоре, укључујући добротворне организације за помоћ деци жртвама Чернобила. Такође је предводила кампању за слање 1,5 милиона разгледница Ираца тадашњем британском премијеру Тонију Блеру, а све како би се подигла свест о ризику од радиоактивног онечишћења из нуклеарне електране Селлафиелд која прелази у Ирску.
