Чињеница је – пси су научили како да активирају у нама најлепше, најнежније и најзаштитничкије емоције, a ми смо научили да то волимо. Зато многи пса зову „моје дете“, „мала душа“, „крзнена беба“. Tо није патетика већ део једне сложене и лепе еволутивне приче о блискости две врсте.
Ако свог пса зовете „бебицом“, обраћате му се умилним тоном, купујете му играчке и размишљате где ћете с њим на летовање – нисте једини.
Наука данас има све више доказа да веза коју неки људи осећају према свом псу није пука сентименталност, већ дубоко укорењена биолошка и еволутивна појава. Током хиљада година припитомљавања, пси су се не само прилагодили људима већ су се, у одређеном смислу, уградили у наше емоционалне механизме. Зато многи псе доживљавају не само као љубимце, већ као чланове породице, а понекад – буквално као сопствену децу.
Мозак не прави разлику – или бар не увек
Када гледамо у лице свог пса, у мозгу се дешава нешто веома слично као кад гледамо људску бебу. Активирају се делови мозга задужени за емоције, блискост, препознавање лица, као и за хормон окситоцин – исти онај који се појачано лучи код родитеља када виде своју новорођену бебу.
Управо тај хемијски коктел у телу чини да осећамо потребу да се бринемо о свом љубимцу, да га чувамо, негујемо и волимо безусловно. Неуронаука је ту везу и директно доказала. У једној студији, женама које имају и дете и пса приказиване су фотографије оба. Њихов мозак је интензивно реаговао и на једно и на друго – готово истим обрасцем. Разлике су постојале, али су биле изненађујуће суптилне.
Пси као крзнене бебе
Савремени пси, без обзира на расу, имају низ карактеристика које подсећају на људску децу: велике очи, округле главе, изражајна лица, потребу за пажњом и додиром. Утврђено је да су током хиљада година селекције људи несвесно бирали псе који изазивају заштитничке реакције – оне који нас гледају право у очи, који праве тужне или радосне изразе лица, и који се понашају слично као деца: јуре, играју се, траже утеху.
Случајност?
Не баш. Данашњи пси имају чак и посебан мишић који им омогућава да подижу унутрашње обрве – правећи израз лица сличан „детињастој тузи“, на који људски мозак посебно снажно реагује. Наука верује да је овај израз еволутивна адаптација, настала да би изазвала симпатију и повећала шансе за негу и опстанак.
Брига као емоционални циклус
Када бринемо о некоме – нашем детету, партнеру, па и псу – наш организам добија награду. Исто важи и обрнуто: када нас пас погледа, када нас прати, када тражи загрљај или се радосно умиљава – лучи се окситоцин и код њега. То покреће емоционални циклус повезаности. Зато не изненађује што многи осећају ту везу као интензивну и личну, чак и ако је реч о животињи.
Када пас постаје нечије дете
Иако је већини људи јасно да пас није човек, однос према њему често поприма родитељске обрисе. Нарочито у урбаним срединама, где људи касније ступају у брак или не планирају децу, пси често заузимају емоционално место које је у класичној структури породице резервисано за дете. Та веза није мање стварна – само је другачије испољена.
Многи пси данас имају своју гардеробу, „спаваћу собу“, рођенданске торте, а власници их воде на летовања, у шопинг центре, па чак и на фотосесије. То није само тренд – то је израз дубоке емоционалне улоге коју пси имају у животима својих људи.
