Холанђанка која је деведесетих припадала елитном кругу најтраженијих манекенки света оптужила је тадашње модне агенте за сексуално злостављање, доживела психички слом и нестала из јавности, а сада се вратила на сцену – самоуверена и храбрија него икад.
Карен Милдер деведесетих је припадала малом кругу најтраженијих светских супермодела. Носила је ревије највећих модних кућа, појављивала се на насловницама најважнијих модних часописа и била међу најбоље плаћеним манекенкама свог времена. А онда се, за разлику од бројних колегиница из своје генерације које су до данас остале присутне у јавности, готово потпуно повукла.
Иза савршене слике коју је стварала модна индустрија скривала се много сложенија прича – након година проведених под рефлекторима, живота између аеродрома, хотела и модних писта, као и притиска који је долазио са огромном славом, њен живот почео је да се урушава.
Године 2001, када је имала 32 године, гостовала је у једној француској телевизијској емисији и говорила о мрачној страни модне и шоу-бизнис индустрије, која, како је тврдила, укључује тешко физичко и психичко злостављање, употребу дроге и претње.
Изговорила је тешке оптужбе о сексуалном и другом насиљу, тврдећи да је била жртва људи из модне индустрије, али и да је доживела злостављање повезано са једним припадником краљевске породице. Те тврдње изазвале су огромну пажњу јавности, али уместо да се покрене истрага, Карен је завршила у психијатријској установи и потпуно се повукла из јавности.
Недавно се 56-годишња Холанђанка поново појавила у јавности и стала пред модне објективе. Снимила је насловницу септембарског издања познатог модног часописа, а њен повратак подсетио је на једну од најзанимљивијих биографија из златног доба супермодела.
Префињена, готово аристократска лепота била је њен заштитни знак, док су је због дуге плаве косе и готово идеалних пропорција често упоређивали са Барбиком. Средином деведесетих та поређења постала су и дословна – добила је лутку направљену према свом лику.
Карен је рођена 1. јуна 1970. године у холандском Влардингену, а одрасла је у Хагу и Вурбургу. Њен отац Бен радио је као порески инспектор, док је мајка Марајке била секретарица. Карен је одрастала са млађом сестром Саскијом, која се такође кратко бавила моделингом, а потом и глумом.
Породица није имала никакве везе са модом, а ни Карен није планирала да постане манекенка. Њена каријера почела је готово случајно.
Током породичног камповања на југу Француске у новинама је видела оглас за избор „Лоок оф тхе Yеар“ модне агенције Елит. Није намеравала да се пријави – била је тинејџерка и носила је протезу за зубе – али је један њен пријатељ, без њеног знања, послао фотографије младе Карен.
Победила је на холандском избору, затим заузела друго место у међународном финалу и убрзо потписала уговор са париском агенцијом Елит.
Колико је била неспремна за свет у који је тако нагло ушла, признаје и данас.
„Била сам млада и наивна. У почетку сам се на фотографијама знала само смешити“, испричала је у недавном интервјуу за немачки „Вог“.
Већ друге године каријере радила је за највеће модне куће тог времена, међу којима су Валентино, Ив Сен Лоран, Ланвен, Кристијан Лакроа, Версаче и Ђорђо Армани.
Почетком деведесетих стигле су насловнице „Вога“, 1991. велики уговор са Гуессом, а потом кампање за Келвин Клајн, Ралф Лорен, Шанел, Клое, Герлен, Ревлон, Ђанфранко Фере и Ервеа Лежеа.
Стајала је пред објективима највећих модних фотографа, међу којима су били Ирвинг Пен, Питер Линдберг, Патрик Демаршеље, Стивен Мајзел, Хелмут Њутон, Артур Елгорт и Елен фон Унверт.
Припадала је генерацији која је почетком деведесетих променила статус манекенки. Публика је знала њихова имена и занимала се за њихов приватни живот, љубави, пријатељства и изласке.
Ревије су постале велики медијски догађаји, а Синди Крафорд, Наоми Кембел, Линда Евангелиста, Кристи Турлингтон, Клаудија Шифер и Хелена Кристенсен добиле су статус какав су до тада углавном имале филмске и музичке звезде.
И Карен је била међу њима.
Њено место у тој генерацији најбоље показује насловница америчког „Вога“ из априла 1992. године, снимљена поводом стогодишњице часописа. Патрик Демаршеље окупио је десет најважнијих модела тог тренутка: Кристи Турлингтон, Линду Евангелисту, Синди Крафорд, Наоми Кембел, Клаудију Шифер, Татјану Патриц, Јасмин Гаури, Ники Тејлор, Елејн Ирвин и Карен Милдер.
Све су биле обучене у једноставне беле кошуље и фармерке.
На насловници америчког „Вога“ Карен се појавила девет пута. Питер Линдберг фотографисао ју је са Линдом Евангелистом у модној причи инспирисаној Бони и Клајдом, у којој је Карен добила улогу Клајда. Данас признаје да јој се та идеја нимало није допадала.
Елен фон Унверт фотографисала ју је 1991. године у Кану, а Карен је била подједнако тражена у високој моди и великим комерцијалним кампањама. Управо јој је та комбинација омогућила да постане једна од најплаћенијих манекенки деценије.
Средином деведесетих њен тадашњи партнер Жан-Ив Ле Фур сарађивао је са Хасбром на пројекту лутке направљене према Каренином лику. Имала је и сопствени календар, видео и ЦД са модним, бјути и фитнес саветима, што је у време пре друштвених мрежа био неуобичајен начин ширења посла изван моделинга.
Убрајала се међу десет најбоље плаћених модела на свету, а писало се да је у једном периоду могла да заради и до 10.000 фунти дневно.
Приватни живот почела је да гради готово истовремено са каријером. Са само 18 година удала се за француског фотографа Ренеа Боснеа. О том браку никада није много говорила, а завршио се разводом 1993. године, управо у периоду када је Карен живела између снимања, модних ревија и различитих континената.
У чекаоници париског аеродрома упознала је Жан-Ива Ле Фура, француског предузетника и издавача добро познатог париском џет-сету. Ле Фур се кретао у друштву њених колегиница, а пре Карен повезивали су га и са принцезом Стефани од Монака.
Карен и Жан-Ив убрзо су се верили, а он се укључио и у њен пословни живот. Веза је завршена 1997. године, а Карен се никада више није удавала.
Упркос огромној слави, о својим љубавним односима ретко је говорила, а након повлачења из моде приватност је чувала још одлучније.
Иза успешне каријере постојали су и проблеми које јавност дуго није познавала.
Карен је тешко подносила притисак индустрије и славе. Њена сестра Саскија касније ју је описивала као изузетно осетљиву особу, а сама Карен једном је своју природу описала речима да је са једне стране веома снажна, а са друге веома крхка.
Занимљиво је што данас другачије тумачи и свој широки осмех, који је био један од њених заштитних знакова.
„Мислим да је тај осмех био одбрамбени механизам. Изнутра ми није увек било до смеха“, признала је недавно и додала:
„Често сам била превише љубазна, па и према погрешним људима. Али с тим је готово.“
Да су је управо тако памтили и њене колегинице, потврдиле су неке од жена са којима је радила. Кристи Турлингтон присетила се Карен као колегинице која је на снимања доносила добру енергију и често певала, док ју је Карла Бруни описала као изузетно љубазну, великодушну и емпатичну.
Постојала је и страна њеног живота која се ретко уклапала у тадашњу слику супермодела.
Године 1995, када је имала само 25 година, купила је дворац у Француској и тамо покренула програм који је деци слабијег имовинског стања омогућавао да проведу одмор. Локација имања никада није јавно откривена, а Карен о том делу живота није желела да говори јавно.
Око 2000. године престала је професионално да се бави моделингом и покушала да се опроба у музици и глуми. Снимила је кратки филм, а њена обрада песме „И Ам Wхат И Ам“ 2002. године стигла је до 13. места француске листе синглова.
Две године касније објавила је албум настао у сарадњи са Данијелом Шеневезом из француске групе Ниагара.
У међувремену је пролазила кроз озбиљну психичку кризу.
У октобру 2001. године дошла је на снимање популарне француске телевизијске емисије „Тоут ле монде ен парле“, коју је водио Тјери Ардисон. Током снимања изнела је тешке оптужбе против више особа из света моде и јавног живота, међу њима људи повезаних са агенцијом Елит, као и тадашњег принца, а данашњег кнеза Алберта ИИ од Монака.
Тврдила је да је била жртва сексуалног злостављања и силовања. Оптужбе нису доказане, а Карен их је касније повукла, осим навода о злостављању у раном детињству.
Ардисон и продуценти одлучили су да разговор не емитују због њеног тадашњег психичког стања.
У јануару 2002. године у истој емисији појавила се њена сестра Саскија. Испричала је да Карен након завршетка манекенске каријере пати од депресије и да је у време снимања пролазила кроз озбиљну кризу. Замолила је медије да њено стање не претварају у сензацију.
У јуну 2002. године Карен је поново гостовала код Тјерија Ардисона. Тај разговор је емитован. Говорила је о каријери, покушајима да се након моделинга посвети музици и глуми, као и о периоду у којем је доживела слом.
Рекла је да се осећа мирније и срећније, а Ардисону је захвалила што претходни интервју није емитовао. Пред камерама је тада, а капела, отпевала и песму „И Ам Wхат И Ам“.
У каснијем разговору за „Пари Мач“ своје раније иступе описала је као „позив у помоћ“. Рекла је да јој се у том периоду чинило да је цео свет против ње и да је покушавала да пронађе начин да је неко чује.
Полицијска истрага покренута након њених тврдњи на крају је обустављена.
Више од две деценије касније, у разговору за „Вог“, поново се вратила том периоду.
„Мислила сам да ће ми веровати зато што сам позната“, рекла је, додајући да се догодило управо супротно:
„Говорили су да сам луда.“
Тврди да јој намера није била да изазове скандал, већ да проговори о ономе за шта је сматрала да јој се догодило.
„Само сам желела да све те страшне ствари престану, да мушкарци више не мисле како могу да раде шта год желе“, рекла је.
У децембру 2002. године пронађена је без свести након предозирања таблетама за спавање и завршила је у болници, а медији су догађај описивали као покушај самоубиства.
Њен отац тада је изјавио да су за све криве дрога, кокаин који је тих година често узимала, као и чињеница да се још од детињства изгладњује. Све је то, сматрао је, допринело психичком слому његове ћерке.
Након опоравка њен однос према јавности потпуно се променио. Повукла се, а годинама су о њој стизале тек повремене, углавном непроверене информације.
Жена чије је лице некада било свуда постала је једна од најповученијих припадница своје генерације супермодела.
Међутим, 2006. године у Паризу је фотографисана са трудничким стомаком, а 30. октобра родила је ћерку Ану. Идентитет Аниног оца Карен никада није јавно потврдила, а о ћерки је такође говорила веома мало јер је мајчинство одлучила да задржи за себе.
Годину дана након рођења ћерке накратко се вратила на модну писту захваљујући Џону Галијану, који ју је позвао да, уз Наоми Кембел, Линду Евангелисту, Хелену Кристенсен, Амбер Валету, Шалом Харлоу, Стелу Тенант и друге моделе, носи Диорову хауте цоутуре ревију за сезону јесен/зима 2007/2008. у Версају.
Две године касније поново се нашла у центру пажње, али не због моде.
Париска полиција привела ју је због наводно претећих телефонских позива пластичном хирургу са којим је била у спору због ранијег захвата. Према тадашњим извештајима, није била оптужена, а након тог инцидента поново је нестала из јавности.
За разлику од својих колегиница супермодела, Карен није изградила нову каријеру на сопственој модној прошлости. Није била редовна гошћа телевизијских емисија ни јавних догађаја, није детаљно препричавала деведесете нити је приватни живот преселила на друштвене мреже.
Где живи, како проводи свакодневицу и са ким дели живот остало је тајна.
У међувремену је и на период у којем је градила каријеру почело да се гледа другачије. Све више се говори о положају веома младих девојака у модној индустрији осамдесетих и деведесетих, као и о моћи коју су над њиховим каријерама имали агенти, фотографи и други људи из индустрије.
Каренине тадашње оптужбе нису доказане и не могу се представљати као чињенице, али њен психички слом данас се посматра и у контексту индустрије у коју је ушла као веома млада девојка.
Први озбиљнији знак да је спремна да се поново приближи својој модној прошлости стигао је 2024. године.
У новембру је отворила сопствени модни архив и одлучила да прода више од 500 комада из приватне колекције коју је стварала три деценије. Најстарији комади датирали су још из 1990. године, из времена када је њена каријера тек почињала, а међу њима су били Шанел, Алаија, Баленсијага и други дизајнерски комади које је годинама чувала.
Разлог због којег је одлучила да их прода био је једноставан. Одећу је и даље волела, али јој више није одговарала, па је желела да је неко други поново носи.
Колекција је најпре представљена у Паризу, а потом понуђена купцима путем интернета.
Сада је направила много већи корак.
Након готово две деценије током којих је углавном живела изван јавности, 56-годишња Карен поново је снимила насловницу „Вога“.
За септембарско издање немачког магазина фотографисали су је Шон и Сенг у Паризу. Снимање је одржано током париског топлотног таласа, на температури која је достизала 41 степен у хладу, док је Карен позирала у тешкој одећи.
Керстин Венг, уредничка директорка немачког „Вога“, касније је написала да ју је посматрала како стрпљиво задржава позе и чека да аутомобили прођу улицом како би фотографи могли да наставе снимање.
На сету је, према њеним речима, деловала као да никада није престала да ради, а између снимања је и певала.
Карен се ипак није осећала толико сигурно колико је изгледала пред објективом.
„Дуго се нисам осећала спремно. Недостајало ми је самопоуздања, али сада га имам. Више нисам иста особа. На будућност гледам позитивно“, рекла је Карен за „Вог“ и додала да ово можда неће бити само кратки излет, већ повратак у модну индустрију.
За сарадњу са њом заинтересоване су и неке модне куће за које је некада радила.
После блиставе каријере супермодела, најтежих година живота и више од две деценије проведених далеко од рефлектора, Карен Милдер сада поново стоји пред модним објективима. Овог пута, чини се, под својим условима.
(Глориа.хр)
БОНУС ВИДЕО:
