Holanđanka koja je devedesetih pripadala elitnom krugu najtraženijih manekenki sveta optužila je tadašnje modne agente za seksualno zlostavljanje, doživela psihički slom i nestala iz javnosti, a sada se vratila na scenu – samouverena i hrabrija nego ikad.
Karen Milder devedesetih je pripadala malom krugu najtraženijih svetskih supermodela. Nosila je revije najvećih modnih kuća, pojavljivala se na naslovnicama najvažnijih modnih časopisa i bila među najbolje plaćenim manekenkama svog vremena. A onda se, za razliku od brojnih koleginica iz svoje generacije koje su do danas ostale prisutne u javnosti, gotovo potpuno povukla.
Iza savršene slike koju je stvarala modna industrija skrivala se mnogo složenija priča – nakon godina provedenih pod reflektorima, života između aerodroma, hotela i modnih pista, kao i pritiska koji je dolazio sa ogromnom slavom, njen život počeo je da se urušava.
Godine 2001, kada je imala 32 godine, gostovala je u jednoj francuskoj televizijskoj emisiji i govorila o mračnoj strani modne i šou-biznis industrije, koja, kako je tvrdila, uključuje teško fizičko i psihičko zlostavljanje, upotrebu droge i pretnje.
Izgovorila je teške optužbe o seksualnom i drugom nasilju, tvrdeći da je bila žrtva ljudi iz modne industrije, ali i da je doživela zlostavljanje povezano sa jednim pripadnikom kraljevske porodice. Te tvrdnje izazvale su ogromnu pažnju javnosti, ali umesto da se pokrene istraga, Karen je završila u psihijatrijskoj ustanovi i potpuno se povukla iz javnosti.
Nedavno se 56-godišnja Holanđanka ponovo pojavila u javnosti i stala pred modne objektive. Snimila je naslovnicu septembarskog izdanja poznatog modnog časopisa, a njen povratak podsetio je na jednu od najzanimljivijih biografija iz zlatnog doba supermodela.
Prefinjena, gotovo aristokratska lepota bila je njen zaštitni znak, dok su je zbog duge plave kose i gotovo idealnih proporcija često upoređivali sa Barbikom. Sredinom devedesetih ta poređenja postala su i doslovna – dobila je lutku napravljenu prema svom liku.
Karen je rođena 1. juna 1970. godine u holandskom Vlardingenu, a odrasla je u Hagu i Vurburgu. Njen otac Ben radio je kao poreski inspektor, dok je majka Marajke bila sekretarica. Karen je odrastala sa mlađom sestrom Saskijom, koja se takođe kratko bavila modelingom, a potom i glumom.
Porodica nije imala nikakve veze sa modom, a ni Karen nije planirala da postane manekenka. Njena karijera počela je gotovo slučajno.
Tokom porodičnog kampovanja na jugu Francuske u novinama je videla oglas za izbor „Look of the Year“ modne agencije Elit. Nije nameravala da se prijavi – bila je tinejdžerka i nosila je protezu za zube – ali je jedan njen prijatelj, bez njenog znanja, poslao fotografije mlade Karen.
Pobedila je na holandskom izboru, zatim zauzela drugo mesto u međunarodnom finalu i ubrzo potpisala ugovor sa pariskom agencijom Elit.
Koliko je bila nespremna za svet u koji je tako naglo ušla, priznaje i danas.
„Bila sam mlada i naivna. U početku sam se na fotografijama znala samo smešiti“, ispričala je u nedavnom intervjuu za nemački „Vog“.
Već druge godine karijere radila je za najveće modne kuće tog vremena, među kojima su Valentino, Iv Sen Loran, Lanven, Kristijan Lakroa, Versače i Đorđo Armani.
Početkom devedesetih stigle su naslovnice „Voga“, 1991. veliki ugovor sa Guessom, a potom kampanje za Kelvin Klajn, Ralf Loren, Šanel, Kloe, Gerlen, Revlon, Đanfranko Fere i Ervea Ležea.
Stajala je pred objektivima najvećih modnih fotografa, među kojima su bili Irving Pen, Piter Lindberg, Patrik Demaršelje, Stiven Majzel, Helmut Njuton, Artur Elgort i Elen fon Unvert.
Pripadala je generaciji koja je početkom devedesetih promenila status manekenki. Publika je znala njihova imena i zanimala se za njihov privatni život, ljubavi, prijateljstva i izlaske.
Revije su postale veliki medijski događaji, a Sindi Kraford, Naomi Kembel, Linda Evangelista, Kristi Turlington, Klaudija Šifer i Helena Kristensen dobile su status kakav su do tada uglavnom imale filmske i muzičke zvezde.
I Karen je bila među njima.
Njeno mesto u toj generaciji najbolje pokazuje naslovnica američkog „Voga“ iz aprila 1992. godine, snimljena povodom stogodišnjice časopisa. Patrik Demaršelje okupio je deset najvažnijih modela tog trenutka: Kristi Turlington, Lindu Evangelistu, Sindi Kraford, Naomi Kembel, Klaudiju Šifer, Tatjanu Patric, Jasmin Gauri, Niki Tejlor, Elejn Irvin i Karen Milder.
Sve su bile obučene u jednostavne bele košulje i farmerke.
Na naslovnici američkog „Voga“ Karen se pojavila devet puta. Piter Lindberg fotografisao ju je sa Lindom Evangelistom u modnoj priči inspirisanoj Boni i Klajdom, u kojoj je Karen dobila ulogu Klajda. Danas priznaje da joj se ta ideja nimalo nije dopadala.
Elen fon Unvert fotografisala ju je 1991. godine u Kanu, a Karen je bila podjednako tražena u visokoj modi i velikim komercijalnim kampanjama. Upravo joj je ta kombinacija omogućila da postane jedna od najplaćenijih manekenki decenije.
Sredinom devedesetih njen tadašnji partner Žan-Iv Le Fur sarađivao je sa Hasbrom na projektu lutke napravljene prema Kareninom liku. Imala je i sopstveni kalendar, video i CD sa modnim, bjuti i fitnes savetima, što je u vreme pre društvenih mreža bio neuobičajen način širenja posla izvan modelinga.
Ubrajala se među deset najbolje plaćenih modela na svetu, a pisalo se da je u jednom periodu mogla da zaradi i do 10.000 funti dnevno.
Privatni život počela je da gradi gotovo istovremeno sa karijerom. Sa samo 18 godina udala se za francuskog fotografa Renea Bosnea. O tom braku nikada nije mnogo govorila, a završio se razvodom 1993. godine, upravo u periodu kada je Karen živela između snimanja, modnih revija i različitih kontinenata.
U čekaonici pariskog aerodroma upoznala je Žan-Iva Le Fura, francuskog preduzetnika i izdavača dobro poznatog pariskom džet-setu. Le Fur se kretao u društvu njenih koleginica, a pre Karen povezivali su ga i sa princezom Stefani od Monaka.
Karen i Žan-Iv ubrzo su se verili, a on se uključio i u njen poslovni život. Veza je završena 1997. godine, a Karen se nikada više nije udavala.
Uprkos ogromnoj slavi, o svojim ljubavnim odnosima retko je govorila, a nakon povlačenja iz mode privatnost je čuvala još odlučnije.
Iza uspešne karijere postojali su i problemi koje javnost dugo nije poznavala.
Karen je teško podnosila pritisak industrije i slave. Njena sestra Saskija kasnije ju je opisivala kao izuzetno osetljivu osobu, a sama Karen jednom je svoju prirodu opisala rečima da je sa jedne strane veoma snažna, a sa druge veoma krhka.
Zanimljivo je što danas drugačije tumači i svoj široki osmeh, koji je bio jedan od njenih zaštitnih znakova.
„Mislim da je taj osmeh bio odbrambeni mehanizam. Iznutra mi nije uvek bilo do smeha“, priznala je nedavno i dodala:
„Često sam bila previše ljubazna, pa i prema pogrešnim ljudima. Ali s tim je gotovo.“
Da su je upravo tako pamtili i njene koleginice, potvrdile su neke od žena sa kojima je radila. Kristi Turlington prisetila se Karen kao koleginice koja je na snimanja donosila dobru energiju i često pevala, dok ju je Karla Bruni opisala kao izuzetno ljubaznu, velikodušnu i empatičnu.
Postojala je i strana njenog života koja se retko uklapala u tadašnju sliku supermodela.
Godine 1995, kada je imala samo 25 godina, kupila je dvorac u Francuskoj i tamo pokrenula program koji je deci slabijeg imovinskog stanja omogućavao da provedu odmor. Lokacija imanja nikada nije javno otkrivena, a Karen o tom delu života nije želela da govori javno.
Oko 2000. godine prestala je profesionalno da se bavi modelingom i pokušala da se oproba u muzici i glumi. Snimila je kratki film, a njena obrada pesme „I Am What I Am“ 2002. godine stigla je do 13. mesta francuske liste singlova.
Dve godine kasnije objavila je album nastao u saradnji sa Danijelom Šenevezom iz francuske grupe Niagara.
U međuvremenu je prolazila kroz ozbiljnu psihičku krizu.
U oktobru 2001. godine došla je na snimanje popularne francuske televizijske emisije „Tout le monde en parle“, koju je vodio Tjeri Ardison. Tokom snimanja iznela je teške optužbe protiv više osoba iz sveta mode i javnog života, među njima ljudi povezanih sa agencijom Elit, kao i tadašnjeg princa, a današnjeg kneza Alberta II od Monaka.
Tvrdila je da je bila žrtva seksualnog zlostavljanja i silovanja. Optužbe nisu dokazane, a Karen ih je kasnije povukla, osim navoda o zlostavljanju u ranom detinjstvu.
Ardison i producenti odlučili su da razgovor ne emituju zbog njenog tadašnjeg psihičkog stanja.
U januaru 2002. godine u istoj emisiji pojavila se njena sestra Saskija. Ispričala je da Karen nakon završetka manekenske karijere pati od depresije i da je u vreme snimanja prolazila kroz ozbiljnu krizu. Zamolila je medije da njeno stanje ne pretvaraju u senzaciju.
U junu 2002. godine Karen je ponovo gostovala kod Tjerija Ardisona. Taj razgovor je emitovan. Govorila je o karijeri, pokušajima da se nakon modelinga posveti muzici i glumi, kao i o periodu u kojem je doživela slom.
Rekla je da se oseća mirnije i srećnije, a Ardisonу je zahvalila što prethodni intervju nije emitovao. Pred kamerama je tada, a kapela, otpevala i pesmu „I Am What I Am“.
U kasnijem razgovoru za „Pari Mač“ svoje ranije istupe opisala je kao „poziv u pomoć“. Rekla je da joj se u tom periodu činilo da je ceo svet protiv nje i da je pokušavala da pronađe način da je neko čuje.
Policijska istraga pokrenuta nakon njenih tvrdnji na kraju je obustavljena.
Više od dve decenije kasnije, u razgovoru za „Vog“, ponovo se vratila tom periodu.
„Mislila sam da će mi verovati zato što sam poznata“, rekla je, dodajući da se dogodilo upravo suprotno:
„Govorili su da sam luda.“
Tvrdi da joj namera nije bila da izazove skandal, već da progovori o onome za šta je smatrala da joj se dogodilo.
„Samo sam želela da sve te strašne stvari prestanu, da muškarci više ne misle kako mogu da rade šta god žele“, rekla je.
U decembru 2002. godine pronađena je bez svesti nakon predoziranja tabletama za spavanje i završila je u bolnici, a mediji su događaj opisivali kao pokušaj samoubistva.
Njen otac tada je izjavio da su za sve krive droga, kokain koji je tih godina često uzimala, kao i činjenica da se još od detinjstva izgladnjuje. Sve je to, smatrao je, doprinelo psihičkom slomu njegove ćerke.
Nakon oporavka njen odnos prema javnosti potpuno se promenio. Povukla se, a godinama su o njoj stizale tek povremene, uglavnom neproverene informacije.
Žena čije je lice nekada bilo svuda postala je jedna od najpovučenijih pripadnica svoje generacije supermodela.
Međutim, 2006. godine u Parizu je fotografisana sa trudničkim stomakom, a 30. oktobra rodila je ćerku Anu. Identitet Aninog oca Karen nikada nije javno potvrdila, a o ćerki je takođe govorila veoma malo jer je majčinstvo odlučila da zadrži za sebe.
Godinu dana nakon rođenja ćerke nakratko se vratila na modnu pistu zahvaljujući Džonu Galijanu, koji ju je pozvao da, uz Naomi Kembel, Lindu Evangelistu, Helenu Kristensen, Amber Valetu, Šalom Harlou, Stelu Tenant i druge modele, nosi Diorovu haute couture reviju za sezonu jesen/zima 2007/2008. u Versaju.
Dve godine kasnije ponovo se našla u centru pažnje, ali ne zbog mode.
Pariska policija privela ju je zbog navodno pretećih telefonskih poziva plastičnom hirurgu sa kojim je bila u sporu zbog ranijeg zahvata. Prema tadašnjim izveštajima, nije bila optužena, a nakon tog incidenta ponovo je nestala iz javnosti.
Za razliku od svojih koleginica supermodela, Karen nije izgradila novu karijeru na sopstvenoj modnoj prošlosti. Nije bila redovna gošća televizijskih emisija ni javnih događaja, nije detaljno prepričavala devedesete niti je privatni život preselila na društvene mreže.
Gde živi, kako provodi svakodnevicu i sa kim deli život ostalo je tajna.
U međuvremenu je i na period u kojem je gradila karijeru počelo da se gleda drugačije. Sve više se govori o položaju veoma mladih devojaka u modnoj industriji osamdesetih i devedesetih, kao i o moći koju su nad njihovim karijerama imali agenti, fotografi i drugi ljudi iz industrije.
Karenine tadašnje optužbe nisu dokazane i ne mogu se predstavljati kao činjenice, ali njen psihički slom danas se posmatra i u kontekstu industrije u koju je ušla kao veoma mlada devojka.
Prvi ozbiljniji znak da je spremna da se ponovo približi svojoj modnoj prošlosti stigao je 2024. godine.
U novembru je otvorila sopstveni modni arhiv i odlučila da proda više od 500 komada iz privatne kolekcije koju je stvarala tri decenije. Najstariji komadi datirali su još iz 1990. godine, iz vremena kada je njena karijera tek počinjala, a među njima su bili Šanel, Alaija, Balensijaga i drugi dizajnerski komadi koje je godinama čuvala.
Razlog zbog kojeg je odlučila da ih proda bio je jednostavan. Odeću je i dalje volela, ali joj više nije odgovarala, pa je želela da je neko drugi ponovo nosi.
Kolekcija je najpre predstavljena u Parizu, a potom ponuđena kupcima putem interneta.
Sada je napravila mnogo veći korak.
Nakon gotovo dve decenije tokom kojih je uglavnom živela izvan javnosti, 56-godišnja Karen ponovo je snimila naslovnicu „Voga“.
Za septembarsko izdanje nemačkog magazina fotografisali su je Šon i Seng u Parizu. Snimanje je održano tokom pariskog toplotnog talasa, na temperaturi koja je dostizala 41 stepen u hladu, dok je Karen pozirala u teškoj odeći.
Kerstin Veng, urednička direktorka nemačkog „Voga“, kasnije je napisala da ju je posmatrala kako strpljivo zadržava poze i čeka da automobili prođu ulicom kako bi fotografi mogli da nastave snimanje.
Na setu je, prema njenim rečima, delovala kao da nikada nije prestala da radi, a između snimanja je i pevala.
Karen se ipak nije osećala toliko sigurno koliko je izgledala pred objektivom.
„Dugo se nisam osećala spremno. Nedostajalo mi je samopouzdanja, ali sada ga imam. Više nisam ista osoba. Na budućnost gledam pozitivno“, rekla je Karen za „Vog“ i dodala da ovo možda neće biti samo kratki izlet, već povratak u modnu industriju.
Za saradnju sa njom zainteresovane su i neke modne kuće za koje je nekada radila.
Posle blistave karijere supermodela, najtežih godina života i više od dve decenije provedenih daleko od reflektora, Karen Milder sada ponovo stoji pred modnim objektivima. Ovog puta, čini se, pod svojim uslovima.
(Gloria.hr)
BONUS VIDEO:
