Док су јесењи дани резервисани за топлије тонове у гардероби и начину шминкања, један нови/стари тренд поново привлачи пажњу.
Смеђа маскара је све попуалрнија и све се чешће бира као алтернатива класичној црној.
Можда делује као да је смеђа маскара тек најновија опсесија на друштвеним мрежама, али она је, заправо, постала популарна још средином 20. века. Оно што је у почетку био трик који се користио искључиво у студијима и на црвеном тепиху, с временом постаје неизоставни део сваке козметичке торбице.
Тридесетих година 20. века, када су козметички производи еволуирали од неуредних смеса прављених код куц́е ка индустријски произведеним формулацијама, козметичка индустрија је почела да експериментише са новим нијансама маскара, пише британски Хелл. Како би постигли топлије тонове без ослањања на чађ, хемичари су почели да користе синтетичке оксиде гвожђа – црвене, жуте и смеђе. Реч је о технолошком искораку који је култни козметички бренд „Мејбелин”. Оне су долазиле у малим, џепним кутијицама, у облику чврсте масе која се активирала водом и наносила четкицом налик оној за зубе.
Тако је још од 30-их година прошлог века смеђа маскара постала поуздан избор за свакодневну употребу, док се драматична црна чешц́е бирала за гламурозне прилике.
Затим су стигле „луде шездесете”, које су пригрлиле смеђу маскару као савршену допуну тадашњој склоности ка свежем изгледу и пастелним тоновима у шминкању. Крајем седамдесетих година, хемичари су осмислили иновативно решење – црно-смеђу нијансу, хибридни тон који је омогуц́авао јасно дефинисање трепавица без преоштрог контраста. Та нијанса је убрзо постала светски класик и задржала је своју позицију све до данас, а нарочито у 2026. години, када смеђа маскара доживљава свој до сада највец́и повратак на сцену.
Овај заокрет иде у корак са минималистичком естетиком у свету лепоте која не захтева много труда и времена. Уз то делује нежно, шик је и прилично суптилно.
