Дукат је традиционални поклон за рођење и крштење, а многи се питају ко треба да купи овај поклон...
Златни дукат један је од најпознатијих поклона који се у српској традицији дарује детету. Његова вредност, међутим, није само у злату – златник се генерацијама чувао као успомена на важан тренутак у животу детета, али и као симбол благостања, среће и сигурности за будућност.
Даривање златника везује се за различите важне догађаје, а посебно за рођење детета и крштење. Даривање дукатима је део традиције која се преноси с колена на колено, док етнолог др Милош Матић истиче да злато у симболичком смислу представља савршенство и извор живота.
Ко купује дукат, баба, деда или кум?
Ту не постоји једно правило које важи за целу Србију. У различитим крајевима и породицама обичај се разликује, па дукат детету могу поклонити баба и деда, кум, али и други блиски чланови породице или гости. Зато није исправно рећи да по старом српском обичају искључиво једна особа мора да купи златник.
Ипак, када је реч о крштењу, посебна улога традиционално припада куму. Кум је духовни сведок дететовог крштења и у српској традицији постоји обичај да након обреда дарује своје кумче. Као поклон се наводе управо златник, крстић или други вредан предмет који остаје као успомена.
Зато се може рећи да је кум традиционално један од најчешћих дародаваца дуката на крштењу, али то није његова обавезна дужност нити постоји црквено правило које налаже да мора купити баш дукат.
А шта је са рођењем детета?
Дукат се у српској традицији поклања и поводом самог рођења детета, независно од крштења. РТС наводи да се златници традиционално поклањају управо када се дете роди, као и на венчањима.
У том случају нема посебног „реда“ који би налагао да га мора купити баба, деда или кум. Даривање је ствар породичног обичаја и могућности онога ко поклон даје.
Баке и деке често бирају златник као поклон унуку јер је то трајна успомена која може остати детету и када одрасте. Кумови се такође одлучују за дукат или златни накит, посебно када је поклон намењен за крштење. У савременој пракси, међутим, породице често саме договарају шта ће ко купити како се поклони не би понављали.
Зашто се детету поклања баш злато?
Златник није само скуп поклон. У традиционалној симболици злато се повезује са срећом, благостањем, животом и сигурношћу, а његова трајност додатно даје смисао поклону који треба да остане као успомена. Етнограф Милош Матић за РТС објашњава симболику злата кроз Сунце и живот, док се сам златник може посматрати и као својеврсни залог за будућност. Зато се дукат често бира као поклон који дете може да сачува годинама, за разлику од ствари које брзо прерасту.
Да ли дукат мора да се купи?
Не мора. Ово је најважније ако се говори о обичају, а не о породичном притиску. Ни баба, ни деда, ни кум немају обавезу да детету купе златни дукат. То је традиционални начин даривања, а не правило које породица мора да испуни.
Посебно када је реч о крштењу, важно је разликовати оно што припада самом црквеном обреду од народних обичаја који су се временом развијали око њега. Кум има важну духовну улогу на крштењу, али куповина дуката није услов да би крштење било обављено. У изворима о крштењу наводе се различити поклони кума, међу којима су крстић, златник, икона или други предмети. Другим речима, није важно ко је купио дукат, већ пажња и жеља да детету остане лепа успомена.
Шта каже стари обичај?
У традиционалној култури даривање детета имало је посебно место. Поклон није био само знак пажње, већ и начин да се детету пожеле здравље, срећа, напредак и благостање. Златник је због своје трајности имао додатну симболику – требало је да остане уз дете као вредна успомена.
Зато, ако се породица пита „ко треба да купи дукат?“, најтачнији одговор је: нема универзалног правила. Ако је у питању крштење, кум је традиционално један од оних који дарују дете и златник је међу поклонима који се у нашем народу везују за ту прилику. Ако је реч о рођењу, дукат може поклонити баба, деда, кум или било ко од блиских људи. Обичај је леп управо онда када је дар, заиста поклон од срца и у складу са могућностима особе која га купује, а не обавеза.
(Yумама)
