Примећујете да дете док учи гризе усну, грицка нокте или увија прамен косе око прста? Кажете му: "Престани да дираш прсте", "Пусти косу", "Не гризи усну", а оно накратко престане — да би убрзо поновило исто.
Оваква понашања могу спадати у понављајућа понашања усмерена на тело (БФРБ). Не значе аутоматски да дете има неки поремећај. Понекад су пролазна навика, али код неке деце могу постати толико учестала да доводе до раница, крварења, чупања косе или других тешкоћа.
Зашто дете то ради?
Прво питање које родитељи обично поставе јесте: "Како да га натерам да престане?" Међутим, корисније је покушати да разумемо шта претходи том понашању.
Код неке деце оно се јавља када су напета или фрустрирана, код друге током досаде, дуготрајног учења или концентрације. Некад је разлог сасвим физички — на пример, храпав део коже или испуцала усна детету привуче пажњу. А понекад понашање једноставно постане аутоматизована навика.
Зато не треба свако грицкање усне или чупкање косе тумачити као знак одређене емоције.
Обратите пажњу када се понашање јавља
Пре него што детету по ко зна који пут кажете "престани", неколико дана посматрајте када се то најчешће догађа. Можда дете кида кожицу око ноктију само док ради домаћи задатак. Можда увија косу док гледа телевизију или чита. Можда гризе усну када му неки задатак не иде.
Када приметите образац, разговарајте с њим у мирном тренутку. Уместо питања: "Зашто то радиш?", покушајте са: "Приметила сам да дираш кожу око ноктију док радиш математику. Да ли си то и ти приметио?"
Немојте инсистирати да дете мора да зна одговор. Могуће је да ни само не зна када и зашто то ради.
Како можете да му помогнете?
Ако је проблем у некој физичкој непријатности, почните од тога. Редовно скраћивање ноктију, нега суве коже или заштита испуцалих усана могу смањити потребу за дирањем.
Ако дете у одређеним ситуацијама стално тражи нешто што би радило рукама, можете пробати једноставан предмет за манипулисање — мекану лоптицу или мали предмет различите текстуре. Неће свако дете реаговати исто, па је најбоље видети шта му заиста прија.
Код старије деце може помоћи и дискретан договорени сигнал. На пример, благ додир по руци може му скренути пажњу да поново дира кожу или косу, без опомињања пред другима.
Постоје и стручне методе, попут тренинга промене навике (хабит реверсал траининг), у којима дете учи да препозна тренутак када се јавља потреба за понашањем и замени га другом, физички неспојивом радњом — на пример, кратким спајањем или стискањем шака.
Зашто казне и критике углавном нису добро решење?
Реченице попут "Погледај шта си урадио својим рукама!" или "Зар не можеш само да престанеш?" могу деловати као логична реакција, али детету не дају нову стратегију.
Ако се због свог понашања осећа посрамљено, може почети да га скрива уместо да научи како да га контролише. Исто важи и за обећања награде за потпуно престајање — дете некада једноставно не може да заустави понашање само зато што то жели.
Много је корисније похвалити мале кораке: када само примети да то ради, када употреби договорену алтернативу или када вам каже да му је тешко да контролише импулс.
Разговор може почети сасвим једноставно
- Примећујем да у последње време често гризеш усну. Не љутим се на тебе. Хајде да заједно видимо када се то дешава и шта можемо да урадимо да не повредиш себе.
Циљ није да дете преко ноћи престане. Важније је да научи да препозна шта се дешава и да постепено пронађе други начин да одговори на ту потребу.
А један од првих знакова напретка може бити управо тренутак када вам дете само каже: "Види, опет сам почео да гризем усну." То значи да је понашање почело да примећује — а то је важан корак.
(Yумама)
БОНУС ВИДЕО
