Не постоји родитељ који ће да уради баш све апсолутно исправно кад је васпитање у питању, али постоје грешке које могу да буду јако опасне у развоју деце
"Ако не воли мужа, мајка ће емотивно 'присвојити' сина" – психолошки образац који разара мушку психу
Карл Густав Јунг, један од највећих умова психологије, јасно је упозоравао: нико не може унаказити психу мушког детета као – мајка. У свом раду о емоционалним везама унутар породице, истицао је да одсуство здравог односа између супружника може резултирати опасним премештањем пажње са мужа на сина.
Ако жена не осећа емотивну испуњеност и блискост са својим партнером, она ће – свесно или несвесно – тражити ту повезаност кроз дете, посебно кроз сина, чиме ствара токсичну блискост која гуши дечаков развој у самосталног мушкарца.
Мајка као емотивни паразит: Када љубав постане затвор
Јунг је тај феномен називао стварањем „вечног дечака“ – мушкарца који никада не одрасте у правом смислу. Мајчина стална контрола, претерана брига и потреба да буде центар синовљевог света ствара осећај дужности, зависности и кривице код мушкарца, који ни у одраслом добу не зна како да буде слободан.
“Мајка не показује забринутост што њен син није мушкарац – јер га никад ни не пушта да то постане”, пише у Модерној Јунговој клиничкој пракси.
Такав мушкарац често остаје емоционално неписмен, неспособан да води везу, брак, породицу – јер ниједна жена не може да се такмичи са првом љубављу – мајком.
Ово није класичан случај родитељске љубави. Овде говоримо о емоционалном преплитању у којем мајка не дозвољава сину да психолошки сазри, јер он – несвесно испуњава празнину коју би требало да попуни њен партнер.
Син постаје њен ослонац, сапутник, повремен саветник, па чак и емоционални терапеут. А заузврат, она му нуди осећај лажне сигурности, контролишући његов избор партнерке, посао, стил живота. Таква веза постаје кавез из ког се тешко излази.
Одрастао мушкарац, али у телу дечака: Последице “мајчиног сина”
Такви мушкарци, према Јунгу, живе у прошлости. Повлаче се из стварног света, неспособни да се суоче са изазовима, јер дубоко у себи верују да их само мајка може заштитити и усмерити.
Зато, када се од њих очекује одлука, борба или преузимање одговорности – они се повлаче. Углавном у токсичне везе, лоше послове или зависничке обрасце понашања. Њихов емоционални компас не показује север – већ мамин стан.
Како се излази из ове замке?
Да би постао психолошки зрела особа, мушкарац мора пресећи емоционалну пупчану врпцу са мајком – и то не само физичким дистанцирањем, већ унутрашњим раскидом зависности.
Мора научити да доноси сопствене одлуке, чак и ако погреши.
Мора одбацити осећај кривице што га његова срећа води далеко од мајчине контроле.
И мора схватити да љубав није исто што и контрола – а захвалност није исто што и дужност.
(Стил)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
