Колумне Ведране Рудан увек делују савршено охрабрујуће за већину, јер само она отворено признаје оно о чему многи ћуте.
Овај пут њена колумна је мелем за душу мајки првачића:
-Ових су се дана хорде првачића упутиле према мучилиштима. Све је то иза мене, али ипак ме вратило у прошлост. Мој син је пре првог уласка у школу морао отићи на лекарски преглед. Над*кана докторица рекла му је да се свуче. Јадничак се го тресао попут шипке и гледао ме испод ока.
“Кренут ћеш у школу. Радујеш се школи?” Ћутао је. “Зашто ћути?” “Не знам.” “Смири се, ајмо на посао.” Вештица је испод стола извукла штапину и уперила је на огромно слово А.
“Које је ово слово?” Мој син, који је научио читати кад су му биле две године, ћутао је као заливен. Промешкољила сам се на столици. “МАМА, нема шаптања!” Штап је уперила према слову Б. Сироче је ћутало.
Били смо у ординацији кроз коју су стално пролазиле сестре, улазиле су у дечију амбуланту. Пред очима нам се указала кућица. Штап је шетала по крову. “Што је ово?” Ћутао је. Па смо угледали небодер. Мога сина је и небодер оставио без речи. “Реци ми разлику између кућице и небодера…”
У том је тренутку у просторију ушла медицинска сестра, у руци је држала огромну инјекцију за испирање ушију. Будући првачић урликнуо је попут лава коме неко гура ужарену цев у задњицу. Скочио је на мене, загрлио ме и преклињао: "Не, мама, не, мама, нееее…"
Док сам на њега навлачила одећу и смиривала га, докторка је треснула печат на комад папира, увалила папир у плаву куверту и уручила ми писмо. “Ово дајте његовој учитељици.”
Прошло је шест месеци, учитељица ме позвала на разговор. “Чујте, проматрала сам Славена, јако је висок, мислим да може нормално пратити наставу иако понекад делује одсутно, ставит ћу га у задњи ред да не смета другој деци”. “Зашто је у првом реду?” “Није вам докторка рекла?” “Не.” “Написала је да није способан да прати наставу и да му треба посебна пажња.”
Јадно моје дете. У међувремену је завршио два факултета, један у Бечу други негде у Америци, све сам његове дипломе и успехе заборавила, али вештицу у белом нећу никад.
Кад сам са ћерком отишла по потврду да је нормална, била сам спремна. Објаснила сам јој да је штапом нико неће измлатити, докторка ће је питати које је које слово, неће добити инјекцију и мора научити разлику између кућице и небодера. Кренуле смо на клање.
У истој амбуланти седела је друга докторка. Моја ћерка је весело махала рукама и ногама. “Питајте ме, питајте ме…” “Добро, добро, смири се, ајде, реци ми, шта носи кока?” “Перје”, вриснула је одушевљено и победоносно ме погледала.
Докторка није била задовољна. “Носи перје, носи перје”, вриштала је моја кћерка. “Смири се мало и размисли, што носи кока?” “Перје, перје, ПЕЕЕЕРЈЕЕЕЕЕ…“ Докторка ме беспомоћно погледала. “Кока има гузу”, објашњавала је својој жртви, шта покаки кока?” “Гованце”, вриснула је моја ћерка, “из гузе јој изађе гованце…”
“Добро”, жена је изгубила живце, а “јаје, ко носи јаје?” “Кока снесе јаје”, жртва је постала ловац, “снесе јаје, носи перје, снесе јаје, носи перје, снесе…” Докторка је бесно лупила печат на комад папира па га убацила у плаву куверту. “С овим ћете дететом имати великих проблема.”
(Курир)
