Direktor "Granda", Saša Popović je umro u 71. godini.
Saša Popović je bio dečak koji je maštao o fudbaleskom terenu i navijačima na tribini, ne sluteći da će ga život odvesti u svet muzike, svet estrade.
„Mrzeo sam harmoniku“ često je govorio Saša koji je taelnat za muziku nasledio od oca Konstantina, inače fantastičnog muzičara.
- Kad sam bio klinac, sećam se, ustanem već oko 6, 7, bukvalno pre roditelja, odmah obujem patike, uzmem loptu i odem da žongliram. Mnogo sam voleo fudbal- otkrio je u razgovoru za Grand.
Ipak, nekoliko godina kasnije fudbalsku loptu zamenio je harmonikom i od tog dana ona je postala jedna od njegovih najvećih ljubavi.
Kako je govorio, bilo ga je sramota da drugarima kaže da svira, dok su oni na fudbalskom terenu.
– Kad je profesorka muzičkog pravila hor, otkrio sam joj da sam vešt sa harmonikom. Sutradan sam je doneo u školu i odsvirao nekoliko pesama. Profesorka me je nahvalila, pa su sve njene kolege tražile da sviram i na njihovim časovima. I drugari su bili oduševljeni. Od tada sam svuda sa sobom nosio harmoniku i zavoleo je! Ali već sa 17 godina morao sam da biram da li ću da nastavim da treniram fudbal ili da se bavim muzikom. Izabrao sam muziku - prisetio se svojevremeno.
Od tada nije časio časa. Saša je osnovao svoj prvi bend već tokom srednjoškolskih dana, a prvu profesionalnu tezgu imao je sa 18 godina.
-Sećam se, bila je to Nova godina, u malenom mestu blizu Frankfurta. Dva druga i ja smo svirali tri dana, gosti su bili samo Nemci. Zaradili smo svi po 3.000 maraka. Imali smo ugovorenu cenu od 1.000 maraka, ali smo dobili veliki bakšiš. Međutim, otac nije želeo da budem ni fudbaler ni muzičar, već advokat- ispričao je Saša koji je upisao Pravni fakultet u Novom Sadu.
Studirao je tri godine, nakon čega je odustao i čvrsto rešio da sluša svoju intuiciju i krene putem svojih snova.
- Ćale mi je bio veoma strog, nisam znao kako da mu kažem da ne želim više da studiram. Kada sam skupio hrabrost i rekao, otac i majka su shvatili da da me fakultet ne zanima i seli u kola, otišli u Trst, kupili mi razglas, novu harmoniku, orgulje, pojačalo, mikrofone i sve što mi treba! Zatim sam 1976. godine potpisao ugovor na tri meseca sa hotelom ‘Putnik’ i tako ostvario svoj prvi san- sa osmehom se prisećao.
I verovali ili, od tog dana se sve promenilo. Uz podršku oca Saša je krenuo hrabrim koracima da korača ka samom vrhu, ne sanjajući da će jednog dana uživati status estradnog maga, čoveka koji je stvorio najveća i najpoznatija estradna imena.
- Sakupio sam ‘Lira šou’ iz različitih orkestara. Svi su radili za plate od 200 maraka, a tata i ja smo im nudili 400 maraka, koje je on davao iz svog džepa. To su bili sve budući članovi „Slatkog greha“. Radili smo hotelske svirke, prvih pola sata je bila instrumentalna muzika, zatim zabavne pesme i na kraju narodnjaci. Gde god da smo nastupali, bilo je dupke puno- prepričavao je sa osmehom Popović.
Međutim, kažu da sreća kratko traje, a tako je bilo i u njegovom slučaju čije najlepše trenutke je prekinula očeva smrt.
Otac Saše Popovića poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1978. godine, a Saši je najžalije bilo što nije stigao da dočeka njegov pravi uspeh, koji je kasnije usledio.
(Grand)
BONUS VIDEO:
Pratite nas na INSTAGRAMU i FEJSBUKU
