Директор "Гранда", Саша Поповић је умро у 71. години.
Саша Поповић је био дечак који је маштао о фудбалеском терену и навијачима на трибини, не слутећи да ће га живот одвести у свет музике, свет естраде.
„Мрзео сам хармонику“ често је говорио Саша који је таелнат за музику наследио од оца Константина, иначе фантастичног музичара.
- Кад сам био клинац, сећам се, устанем већ око 6, 7, буквално пре родитеља, одмах обујем патике, узмем лопту и одем да жонглирам. Много сам волео фудбал- открио је у разговору за Гранд.
Ипак, неколико година касније фудбалску лопту заменио је хармоником и од тог дана она је постала једна од његових највећих љубави.
Како је говорио, било га је срамота да другарима каже да свира, док су они на фудбалском терену.
– Кад је професорка музичког правила хор, открио сам јој да сам вешт са хармоником. Сутрадан сам је донео у школу и одсвирао неколико песама. Професорка ме је нахвалила, па су све њене колеге тражиле да свирам и на њиховим часовима. И другари су били одушевљени. Од тада сам свуда са собом носио хармонику и заволео је! Али већ са 17 година морао сам да бирам да ли ћу да наставим да тренирам фудбал или да се бавим музиком. Изабрао сам музику - присетио се својевремено.
Од тада није часио часа. Саша је основао свој први бенд већ током средњошколских дана, а прву професионалну тезгу имао је са 18 година.
-Сећам се, била је то Нова година, у маленом месту близу Франкфурта. Два друга и ја смо свирали три дана, гости су били само Немци. Зарадили смо сви по 3.000 марака. Имали смо уговорену цену од 1.000 марака, али смо добили велики бакшиш. Међутим, отац није желео да будем ни фудбалер ни музичар, већ адвокат- испричао је Саша који је уписао Правни факултет у Новом Саду.
Студирао је три године, након чега је одустао и чврсто решио да слуша своју интуицију и крене путем својих снова.
- Ћале ми је био веома строг, нисам знао како да му кажем да не желим више да студирам. Када сам скупио храброст и рекао, отац и мајка су схватили да да ме факултет не занима и сели у кола, отишли у Трст, купили ми разглас, нову хармонику, оргуље, појачало, микрофоне и све што ми треба! Затим сам 1976. године потписао уговор на три месеца са хотелом ‘Путник’ и тако остварио свој први сан- са осмехом се присећао.
И веровали или, од тог дана се све променило. Уз подршку оца Саша је кренуо храбрим корацима да корача ка самом врху, не сањајући да ће једног дана уживати статус естрадног мага, човека који је створио највећа и најпознатија естрадна имена.
- Сакупио сам ‘Лира шоу’ из различитих оркестара. Сви су радили за плате од 200 марака, а тата и ја смо им нудили 400 марака, које је он давао из свог џепа. То су били све будући чланови „Слатког греха“. Радили смо хотелске свирке, првих пола сата је била инструментална музика, затим забавне песме и на крају народњаци. Где год да смо наступали, било је дупке пуно- препричавао је са осмехом Поповић.
Међутим, кажу да срећа кратко траје, а тако је било и у његовом случају чије најлепше тренутке је прекинула очева смрт.
Отац Саше Поповића погинуо је у саобраћајној несрећи 1978. године, а Саши је најжалије било што није стигао да дочека његов прави успех, који је касније уследио.
(Гранд)
БОНУС ВИДЕО:
Пратите нас на ИНСТАГРАМУ и ФЕЈСБУКУ
