Postoji posebna vrsta ironije u činjenici da serija koja je redefinisala televiziju upravo kroz prikaz toksičnih odnosa, porodičnih lomova i unutrašnjih raspada — godinama kasnije otvara i pitanje kakva je bila atmosfera u kojoj je nastajala.
Serija The Sopranos je, još od prve epizode, insistirala na mračnim osećanjima i psihološkim tenzijama koje su držale publiku u grču, a danas se čini da je deo te energije prosto iscurio van fikcije, pravo na set. I to nije utisak koji dolazi samo iz jedne vrste izvora.
Tokom protekle dve decenije stvorila se čitava mreža priča, komentara i sećanja o tome kako je izgledalo snimati seriju koja je postala kulturni fenomen. U pitanju je svojevrsni mozaik. Od HBO-ovog dokumentarca koji je podigao prašinu, preko intervjua bivših članova ekipe, fragmenata anegdota koje prepričavaju gosti podcast-a, pa sve do starih foruma i današnjih viralnih postova u kojima se i dalje razlažu detalji poznati samo ljudima iznutra. U toj kombinaciji zvaničnog i nezvaničnog, potvrđenog i poludokumentovanog, nastaje ambijent koji deluje kao produžetak same serije.
Jedna od centralnih figura cele te dinamike, naravno, bio je Dejvid Čejs.
NJegov kreativni perfekcionizam oduvek je bio poznat, ali način na koji su ga doživljavali glumci i članovi produkcije nikada nije bio sasvim jednoznačan. Neki su u njemu videli vizionara koji ih je terao da dosegnu nivoe za koje nisu ni znali da postoje. Drugi su, međutim, opisivali atmosferu u kojoj nikada nije bilo potpuno jasno da li je određena odluka umetnički hir ili nagla promena raspoloženja. To osećanje nepredvidivosti provlačilo se kroz razne priče. Takođe, često se tumačilo kao jedan od razloga zašto je set umeo da bude naporan, Ponekad i emocionalno iscrpljujući.
Još složeniju dimenziju donosi James Gandolfini.
NJegova transformacija u Tonija Soprana jedna je od najdubljih glumačkih metamorfoza televizijske istorije. Međutim, glumac je privatno vodio borbu koja je, prema mnogim svedočenjima, imala svoje uspone i padove. Bilo je perioda kada se mučio da održi stabilan ritam snimanja, dana kada bi se povlačio, kao i trenutaka u kojima bi energija koju je unosio u ulogu delovala teško i van kamere.
Upravo zato ga kolege opisuju dvostruko. Opisuju ga kao čoveka ogromne topline i darovitosti, ali i kao nekoga čija je unutrašnja borba ponekad bila vidljiva svima oko njega. U takvom spoju ranjivosti i genijalnosti stvarala se jedna turbulentna, ali magnetična energija. I upravo je ona ta koja je definisala set serije The Sopranos.
Drama nije zaobišla ni Dreu de Mateo.
U HBO-ovom dokumentarcu Drea govori kako je Čejs do poslednjeg trenutka držao u tajnosti sudbinu Adrjiane, obećavajući dve verzije scenarija. Jednu u kojoj preživi i jednu u kojoj nestaje. Neizvesnost ju je naterala da prihvati druge poslove dok još nije znala da li ostaje u seriji, što je, kako navodi, dodatno zateglo odnose jer se ta odluka brzo proširila ekipom. Ipak, Drea danas priča bez gorčine. Priznaje da ju je situacija zbunila, ali i da je u tom periodu htela da uhvati momentum karijere, pa je balansirala između lojalnosti seriji i sopstvenih ambicija.
Robert Iler je u podcast-u Not today, Pal i intervjuima više puta govorio o svom odnosu prema seriji i setu — i to vrlo iskreno.
On je otkrio da nikada zapravo nije gledao celu seriju. Kao razlog naveo da je odrastao na setu i da mu je to bilo toliko anti-holivudsko iskustvo da mu nije bilo prijatno da se ponovo suoči sa tim na ekranu.
Set serije The Sopranos je, jednostavno, bio jedinstven.
S druge strane, bilo je i mnogo svakodnevnih tenzija koje naprosto prate produkcije tog formata. Dugi radni dani, promenljivi planovi snimanja, stroga kontrola kreativnog pravca i pritisak koji je rastao kako je serija postajala veća. Period kasnih devedesetih i ranih dvehiljaditih nije imao današnje standarde brige o mentalnom zdravlju. Mnogo toga rešavalo u hodu. Često prećutno. U takvoj atmosferi granica između profesionalnog i ličnog lako se gubila. To su mnogi glumci kasnije opisivali kao istovremeno formativno i iscrpljujuće iskustvo.
Zato se danas, kada se o seriji The Sopranos govori sa određenom vremenskom distancom, otvara prostor za drugačiju vrstu pogleda. Ne onog senzacionalističkog, već promišljenog. Otvara se prostor za misao o tome kako je jedna od najvažnijih serija u istoriji televizije nastajala u okruženju koje je, baš poput njenih likova, istovremeno bilo briljantno i haotično. Možda je upravo ta napetost, ta nesavršenost, deo razloga zašto serija i dalje deluje toliko živo. Kao da u njoj postoji nešto stvarno, čak onda kada to nismo očekivali.
(Journal)
BONUS VIDEO:
