Постоји посебна врста ироније у чињеници да серија која је редефинисала телевизију управо кроз приказ токсичних односа, породичних ломова и унутрашњих распада — годинама касније отвара и питање каква је била атмосфера у којој је настајала.
Серија Тхе Сопранос је, још од прве епизоде, инсистирала на мрачним осећањима и психолошким тензијама које су држале публику у грчу, а данас се чини да је део те енергије просто исцурио ван фикције, право на сет. И то није утисак који долази само из једне врсте извора.
Током протекле две деценије створила се читава мрежа прича, коментара и сећања о томе како је изгледало снимати серију која је постала културни феномен. У питању је својеврсни мозаик. Од ХБО-овог документарца који је подигао прашину, преко интервјуа бивших чланова екипе, фрагмената анегдота које препричавају гости подцаст-а, па све до старих форума и данашњих виралних постова у којима се и даље разлажу детаљи познати само људима изнутра. У тој комбинацији званичног и незваничног, потврђеног и полудокументованог, настаје амбијент који делује као продужетак саме серије.
Једна од централних фигура целе те динамике, наравно, био је Дејвид Чејс.
Његов креативни перфекционизам одувек је био познат, али начин на који су га доживљавали глумци и чланови продукције никада није био сасвим једнозначан. Неки су у њему видели визионара који их је терао да досегну нивое за које нису ни знали да постоје. Други су, међутим, описивали атмосферу у којој никада није било потпуно јасно да ли је одређена одлука уметнички хир или нагла промена расположења. То осећање непредвидивости провлачило се кроз разне приче. Такође, често се тумачило као један од разлога зашто је сет умео да буде напоран, Понекад и емоционално исцрпљујући.
Још сложенију димензију доноси Јамес Гандолфини.
Његова трансформација у Тонија Сопрана једна је од најдубљих глумачких метаморфоза телевизијске историје. Међутим, глумац је приватно водио борбу која је, према многим сведочењима, имала своје успоне и падове. Било је периода када се мучио да одржи стабилан ритам снимања, дана када би се повлачио, као и тренутака у којима би енергија коју је уносио у улогу деловала тешко и ван камере.
Управо зато га колеге описују двоструко. Описују га као човека огромне топлине и даровитости, али и као некога чија је унутрашња борба понекад била видљива свима око њега. У таквом споју рањивости и генијалности стварала се једна турбулентна, али магнетична енергија. И управо је она та која је дефинисала сет серије Тхе Сопранос.
Драма није заобишла ни Дреу де Матео.
У ХБО-овом документарцу Дреа говори како је Чејс до последњег тренутка држао у тајности судбину Адрјиане, обећавајући две верзије сценарија. Једну у којој преживи и једну у којој нестаје. Неизвесност ју је натерала да прихвати друге послове док још није знала да ли остаје у серији, што је, како наводи, додатно затегло односе јер се та одлука брзо проширила екипом. Ипак, Дреа данас прича без горчине. Признаје да ју је ситуација збунила, али и да је у том периоду хтела да ухвати моментум каријере, па је балансирала између лојалности серији и сопствених амбиција.
Роберт Илер је у подцаст-у Нот тодаy, Пал и интервјуима више пута говорио о свом односу према серији и сету — и то врло искрено.
Он је открио да никада заправо није гледао целу серију. Као разлог навео да је одрастао на сету и да му је то било толико анти-холивудско искуство да му није било пријатно да се поново суочи са тим на екрану.
Сет серије Тхе Сопранос је, једноставно, био јединствен.
С друге стране, било је и много свакодневних тензија које напросто прате продукције тог формата. Дуги радни дани, променљиви планови снимања, строга контрола креативног правца и притисак који је растао како је серија постајала већа. Период касних деведесетих и раних двехиљадитих није имао данашње стандарде бриге о менталном здрављу. Много тога решавало у ходу. Често прећутно. У таквој атмосфери граница између професионалног и личног лако се губила. То су многи глумци касније описивали као истовремено формативно и исцрпљујуће искуство.
Зато се данас, када се о серији Тхе Сопранос говори са одређеном временском дистанцом, отвара простор за другачију врсту погледа. Не оног сензационалистичког, већ промишљеног. Отвара се простор за мисао о томе како је једна од најважнијих серија у историји телевизије настајала у окружењу које је, баш попут њених ликова, истовремено било бриљантно и хаотично. Можда је управо та напетост, та несавршеност, део разлога зашто серија и даље делује толико живо. Као да у њој постоји нешто стварно, чак онда када то нисмо очекивали.
(Јоурнал)
БОНУС ВИДЕО:
