Anet Herfkens je jedina preživela avionsku nesreću u Vijetnamu otkriva kako je osam dana bez vode i hrane prevarila smrt i zauvek promenila život.
Anet Herfkens bila je na odmoru sa verenikom kada se njihov avion srušio, usmrtivši sve putnike osim nje. Trideset godina kasnije, govori o traumi koja ju je zauvek promenila – i o lekcijama koje su joj pomogle da preživi, ali i da nastavi život.
Anet Herfkens i njen verenik, Vilem van der Pas, bili su zajedno 13 godina kada je on rezervisao let iz Ho Ši Mina ka vijetnamskoj obali. Posle šest meseci rada u različitim zemljama, planirali su romantičan predah. Van der Pas bio je bankar, Herfkens trgovkinja. Avion je bio mali – svega 25 putnika i šest članova posade.
Zbog klaustrofobije, Anet je isprva odbila da uđe u avion. Da bi je umirio, Vilem – „Paše“, kako ga je zvala – slagao je da let traje samo 20 minuta. Međutim, već je prošlo 40 minuta kada je avion naglo počeo da gubi visinu. Vilem ju je pogledao.
„Ovo mi se ne sviđa“, rekao je nervozno.
Avion je ponovo propao. Stegao joj je ruku – i sve je postalo crno.
Probudila se u olupini, okružena mrtvima
Kada je došla sebi, zvuci vijetnamske džungle dopirali su kroz nazubljenu rupu u trupu aviona. Letelica se zabila u planinski greben. Nepoznata osoba ležala je mrtva preko njenog tela. Nekoliko metara dalje, Paše je bio zavaljen u sedištu, takođe mrtav – sa osmehom na licu.
„To je trenutak kada biraš između borbe i bekstva“, kaže Anet.
„Ja sam definitivno izabrala bekstvo.“
Sledeće čega se seća jeste da se našla napolju, u džungli. I danas ne zna tačno kako je uspela da izađe iz olupine. Sećanja su fragmentisana, svedena na slike – instinktivni mehanizam preživljavanja. Mirise je, kaže, svesno pokušavala da izbriše iz pamćenja.
Sa 12 slomljenih kostiju puzala je kroz džunglu
Nesreća se dogodila u novembru 1992. godine. Danas, tri decenije kasnije, Anet o svemu govori smireno, gotovo analitički.
„To je verovatno samoodbrana“, kaže tokom video-poziva iz svoje kuće za odmor u Holandiji (inače živi u NJujorku).
Bolovi su bili nezamislivi. Imala je 12 slomljenih kostiju samo u kuku i kolenu, vilica joj je visila, jedno plućno krilo bilo je kolabirano.
„Morala sam da ispužem iz aviona, da se spustim niz olupinu, a zatim još da se odvučem oko 30 metara dalje“, priča.
Osam dana pored leševa, pijavica i žeđi
Najživopisnije sećanje iz sati nakon pada – i iz narednih osam dana provedenih u džungli – jeste osećaj da je bila „okružena lišćem“. Zelenim i zlatnim, prošaranim rosom, osvetljenim suncem koje se probijalo kroz krošnje.
U tim trenucima, svesno je skretala pogled sa mrtvog muškarca pored sebe, belog crva koji mu je izlazio iz oka i pijavica koje su gmizale po njenoj koži.
„Ako prihvatiš ono čega nema, tada vidiš ono što jeste“, kaže Anet.
To je, kako navodi, suština njene knjige Turbulence: A True Story of Survival, ali i scenarija za film ili seriju koji još uvek pokušava da realizuje.
„Prihvatila sam da nisam sa verenikom na plaži. Kada sam to prihvatila, videla sam ono što jeste – a to je bila prelepa džungla.“
Zašto nije pomislila da će umreti
Dok je ležala povređena, bez hrane i vode, mislila je na posao, tržišta obveznica, na majku u Hagu. Ono što je neverovatno – nije mislila da će umreti.
„Ostala sam u trenutku. Verovala sam da će me pronaći“, kaže.
„Nisam razmišljala: ‘Šta ako dođe tigar?’ Mislila sam: ‘Baviću se tim kada dođe.’“
Ovakvo stanje potpune prisutnosti danas bismo nazvali „mindfulness“, ali tada taj pojam nije postojao.
Disanje joj je spaslo razum
Kada je muškarac pored nje preminuo, shvatila je da je potpuno sama. Panika ju je obuzela, ali zbog kolabiranog pluća nije mogla normalno da diše.
„Morala sam svesno da dišem. I upravo me je disanje vratilo u sadašnji trenutak.“
Kako je došla do vode i preživela
Znala je da bez vode nema šanse. Napravila je plan. Sa mesta na kojem je ležala videla je krilo aviona i izolacioni materijal koji je mogao da upije vodu.
Puzala je laktovima, do te mere da su kasnije zahtevali presađivanje kože. Bol je bio toliki da se onesvestila. Ipak, uspela je da napravi osam malih „sunđera“.
„Čekala sam kišu. Svaka dva sata bih uzela po gutljaj“, kaže.
„A onda bih sebi čestitala. I to vas održava u životu.“
Trauma koja traje ceo život
Iako se fizički oporavila relativno brzo i vratila poslu, posledice nesreće su trajne. Uvek nosi flašu vode, jer joj je ukus vode i danas „najlepša stvar na svetu“. U avionu uvek sedi u prvom redu – pogled na naslon sedišta podseća je na težinu mrtvog tela koje je palo preko nje.
Sitnice je mogu vratiti u pakao – čak i naručivanje vijetnamske hrane.
„Gubitak mora da se oseti“
Kasnije u životu, Anet je prošla kroz još teških trenutaka: tri spontana pobačaja, dijagnozu autizma kod sina Maksa, razvod, a zatim i smrt bivšeg muža od raka – na isti datum kada je poginuo njen verenik.
„Gubitak moraš da osetiš do kraja“, kaže.
„LJudi često beže od bola, ali tek kada ga prihvatiš, možeš dalje.“
Svake godine obeležava osam dana preživljavanja
Svake godine, na godišnjicu avionske nesreće, Anet broji osam dana – koliko je provela u džungli. Svaki gutljaj vode ima posebno značenje. Na kraju, kupi sebi poklon.
„Volim da se počastim“, kaže uz osmeh.
„U tome sam dobra.“
(Kurir)
BONUS VIDEO:
