Анет Херфкенс је једина преживела авионску несрећу у Вијетнаму открива како је осам дана без воде и хране преварила смрт и заувек променила живот.
Анет Херфкенс била је на одмору са вереником када се њихов авион срушио, усмртивши све путнике осим ње. Тридесет година касније, говори о трауми која ју је заувек променила – и о лекцијама које су јој помогле да преживи, али и да настави живот.
Анет Херфкенс и њен вереник, Вилем ван дер Пас, били су заједно 13 година када је он резервисао лет из Хо Ши Мина ка вијетнамској обали. После шест месеци рада у различитим земљама, планирали су романтичан предах. Ван дер Пас био је банкар, Херфкенс трговкиња. Авион је био мали – свега 25 путника и шест чланова посаде.
Због клаустрофобије, Анет је испрва одбила да уђе у авион. Да би је умирио, Вилем – „Паше“, како га је звала – слагао је да лет траје само 20 минута. Међутим, већ је прошло 40 минута када је авион нагло почео да губи висину. Вилем ју је погледао.
„Ово ми се не свиђа“, рекао је нервозно.
Авион је поново пропао. Стегао јој је руку – и све је постало црно.
Пробудила се у олупини, окружена мртвима
Када је дошла себи, звуци вијетнамске џунгле допирали су кроз назубљену рупу у трупу авиона. Летелица се забила у планински гребен. Непозната особа лежала је мртва преко њеног тела. Неколико метара даље, Паше је био заваљен у седишту, такође мртав – са осмехом на лицу.
„То је тренутак када бираш између борбе и бекства“, каже Анет.
„Ја сам дефинитивно изабрала бекство.“
Следеће чега се сећа јесте да се нашла напољу, у џунгли. И данас не зна тачно како је успела да изађе из олупине. Сећања су фрагментисана, сведена на слике – инстинктивни механизам преживљавања. Мирисе је, каже, свесно покушавала да избрише из памћења.
Са 12 сломљених костију пузала је кроз џунглу
Несрећа се догодила у новембру 1992. године. Данас, три деценије касније, Анет о свему говори смирено, готово аналитички.
„То је вероватно самоодбрана“, каже током видео-позива из своје куће за одмор у Холандији (иначе живи у Њујорку).
Болови су били незамисливи. Имала је 12 сломљених костију само у куку и колену, вилица јој је висила, једно плућно крило било је колабирано.
„Морала сам да испужем из авиона, да се спустим низ олупину, а затим још да се одвучем око 30 метара даље“, прича.
Осам дана поред лешева, пијавица и жеђи
Најживописније сећање из сати након пада – и из наредних осам дана проведених у џунгли – јесте осећај да је била „окружена лишћем“. Зеленим и златним, прошараним росом, осветљеним сунцем које се пробијало кроз крошње.
У тим тренуцима, свесно је скретала поглед са мртвог мушкарца поред себе, белог црва који му је излазио из ока и пијавица које су гмизале по њеној кожи.
„Ако прихватиш оно чега нема, тада видиш оно што јесте“, каже Анет.
То је, како наводи, суштина њене књиге Турбуленце: А Труе Сторy оф Сурвивал, али и сценарија за филм или серију који још увек покушава да реализује.
„Прихватила сам да нисам са вереником на плажи. Када сам то прихватила, видела сам оно што јесте – а то је била прелепа џунгла.“
Зашто није помислила да ће умрети
Док је лежала повређена, без хране и воде, мислила је на посао, тржишта обвезница, на мајку у Хагу. Оно што је невероватно – није мислила да ће умрети.
„Остала сам у тренутку. Веровала сам да ће ме пронаћи“, каже.
„Нисам размишљала: ‘Шта ако дође тигар?’ Мислила сам: ‘Бавићу се тим када дође.’“
Овакво стање потпуне присутности данас бисмо назвали „миндфулнесс“, али тада тај појам није постојао.
Дисање јој је спасло разум
Када је мушкарац поред ње преминуо, схватила је да је потпуно сама. Паника ју је обузела, али због колабираног плућа није могла нормално да дише.
„Морала сам свесно да дишем. И управо ме је дисање вратило у садашњи тренутак.“
Како је дошла до воде и преживела
Знала је да без воде нема шансе. Направила је план. Са места на којем је лежала видела је крило авиона и изолациони материјал који је могао да упије воду.
Пузала је лактовима, до те мере да су касније захтевали пресађивање коже. Бол је био толики да се онесвестила. Ипак, успела је да направи осам малих „сунђера“.
„Чекала сам кишу. Свака два сата бих узела по гутљај“, каже.
„А онда бих себи честитала. И то вас одржава у животу.“
Траума која траје цео живот
Иако се физички опоравила релативно брзо и вратила послу, последице несреће су трајне. Увек носи флашу воде, јер јој је укус воде и данас „најлепша ствар на свету“. У авиону увек седи у првом реду – поглед на наслон седишта подсећа је на тежину мртвог тела које је пало преко ње.
Ситнице је могу вратити у пакао – чак и наручивање вијетнамске хране.
„Губитак мора да се осети“
Касније у животу, Анет је прошла кроз још тешких тренутака: три спонтана побачаја, дијагнозу аутизма код сина Макса, развод, а затим и смрт бившег мужа од рака – на исти датум када је погинуо њен вереник.
„Губитак мораш да осетиш до краја“, каже.
„Људи често беже од бола, али тек када га прихватиш, можеш даље.“
Сваке године обележава осам дана преживљавања
Сваке године, на годишњицу авионске несреће, Анет броји осам дана – колико је провела у џунгли. Сваки гутљај воде има посебно значење. На крају, купи себи поклон.
„Волим да се почастим“, каже уз осмех.
„У томе сам добра.“
(Курир)
БОНУС ВИДЕО:
